"Spusti svetla, oduzmi gas. Smešnih stvari se bojimo. Misliš da neko pita za nas, kao da ne postojimo..." :)
Slučajno sam našla neku fotografiju na kojoj sam te se u momentu setila u onom trenutku, poslednjeg dana kad sam bila tu. Gde ti je osmeh?
Nema te. Ni telefon ne zvoni. Ništa. A tri ujutru je.
I ja se drogiram filmovima. I neispavanošću.
Još stvari nisam spakovala, a putujem za manje od 10 sati. :)
Divno je. Da gore ne može.
Hiljadu pitanja mi prolazi kroz glavu. A nemam odgovor jer se ne usuđujem da ih postavim. Svesno ne želim da znam. A jede me sve to.
Znaš li koliko mi nedostaješ?
Pojma ti nemaš.
Šejk ap d Krismas.
Imam par sitnica od bivših momaka koje volim i koje čuvam. To su obično sitničice od ljudi sa kojima mi je zaista bilo lepo. :)
Jedan krstić, jedan privezak, jedan ključić maleni i dva tri osušena pupoljka ruže.
A njegovo, ne želim pod milim Bogom ništa. Duks ću sutra još, dati onom divnom dekici, sa jednom nogom... koji mi nikad na ulici ništa tražio nije, nego zna da kad imam uvek umem da mu dam i dam poslednji dinar koji imam.. i koji uvek pita kako sam i poželi mi dobar dan. Mnogo učtivije, iskrenije i pažljivije nego što je dotični gospodin ikao to umeo da uradi. Žao mi je da bacim nešto što je celo i nešto što je novo, kad nekom može da posluži. Privezak ću prodati i skloniću pare za Bosnu (: ... za kartu.
Blokče ću da skinem sa ormara i da raskupusam i da bacim.
Bedž ako nađem, ima da šutnem u tri lepe. Da se ne okrenem više za njim.
On je jedan od onih ljudi koje bih volela da nikad nisam upoznala. Najobičniji šljam. Tužno je što to kažem, ja, koja sam sa njim bila dve godine. Ali posle onog: "RETARDIRANA KOBILO JEDNA IDI SE LEČI" i ostalih gadosti i pretnji, šta je lepo što neko može da kaže za tu osobu? Ništa.
I znaš šta, gadi mi se. Onako, najiskrenije. Kad se kockice lepo slože u glavi, ništa osim laži, psihičkog iživljavanja, suza i pokidanih živaca ja od njega dobila nisam, osim te dve tri stvarčice. I ne želim da ga pamtim. I ne treba mi apsolutno ništa po čemu ću da ga se setim. Čak bih volela da dobijem neki vid selektivne amnezije, da zaboravim da postoji. A kamoli da sam dve i kusur godine bacila na njega. Da sam se svađala sa mojima, i bežala od kuće zbog njega... i da sam pravila koje kakva sranja. :)
Ovo je prva, od nadam se niza godina koje ću posmatrati širom otvorenih očiju i srca.
Ponosna sam na sebe i na sve kroz šta sam prošla ove godine.
Ako mogu da izdvojim najlepši momena, morala bih da izdvojim dva. Prvi kad sam ušla u stan, i zagrlila sestricu. Drugi, kad sam na stanici potrčala ka tebi, i kad si se zaleteo ka meni i kad si me zagrlio tako da je ceo jebeni svet stao u mestu. I kao da je sve na trenutka prestalo da diše. Da se pomera. Da živi. I tu si bio samo ti. :)
Zapravo, svaki trenutak s tobom bio je neprocenjiv.
Ove godine sam naučila šta znači boriti se za nešto, šta znači raditi, šta znači zarađivati, šta znači ostvariti snove, šta znači voleti, šta znači otpisati neke ljude, šta znači verovati u sebe i u druge... šta znači. Biti nečiji, a ostati sasvim svoj.
Ove godine, pored svega lošeg, biram da sad, na samom kraju kažem da je i pored dobrih predispozicija da bude najgora godina mog života, ova 2013. ipak bude najlepša godina za ovih mojih 19, zamalo 20 sad već :).
Želim vam, kome god što se našao ovde, na ovom blogu... puno smeha, onog najiskrenije. Borbenost. Snagu da se izjutra probudite i radite na sebi i svojim snovima. Para, tek koliko da imate za sve što vam zatreba. A taman onoliko da nikad ne uobrazite da ste nešto što niste, kako obično biva sa novcem. Zdravlja. Vama i vašim najmilijim. Ljubavi i pažnje na pretek.
A ja, ću se truditi, sama sa sobom, da dam godinu u roku... da se ponovo zaposlim preko leta... da poštujem režim ishrane i fitnesa i dovedem se i psihički i fizički u red konačno... i da svakog dana ljudima koje volim, pokažem koliko ih volim i koliko mi znače. :)
I da ne prestanem da se smejem. I da uživam u malim stvarima.
I da mi Novi Sad i Bileća budu, bar malo bliže.
I da te volim, još sto života ovako.
Budalo jedna. :)
Menjam stan u bulevaru očajnih... u soliteru pospanih, na spratu sasvim pogrešnih.
Negde sam čula da je čovek onoliko nesrećan koliko to dozvoli sebi.
Ja sam uspela malopre da pronađem sliku od pre par godina... gde se smejem od uva do uva, imam 20 kila manje i uživam :).
I koji se đavo desio sa mnom, volela bih da mogu samoj sebi da odgovorim...
Šta me to tera da sebe tretiram kako tretiram, nije mi jasno. Gde mi je volja, gde mi je mozak, gde mi je sve? Šta se koji đavo dešava sa mnom više.
Mene nije sramota da priznam da mi treba stručna pomoć. Šta ću. Bolje mda mi neko pomogne da se iščupam iz ovoga nego da ostanem ovako zaglavljena ni tu ni tamo. (:
A ispiti. Sačuvaj Bože. Imam utisak da mi se smeši kraj školovanja :D.
I wish you'd stay.
Ima tako nekih dana kad se probudim, srećna.
Drago mi je što ti se svideo paketić, nenormalno :O
Ponekad, uhvatim sebe kako sam često srećnija što sam nekom izmamila osmeh na lice... nego što bih bila da mene neko iznenadi nečim.
Ta dva osmeha, njen u ljubičastoj kapici... i tvoj :) ne mogu da se izmere ni sa čim.
Vi ste moja definicija sreće. One prave, divne, neopisive.
"Ulepšala si mi dan." je nešto najlepše što mogu da čujem od tebe. I valjda... valjda je to zapravo sasvim dovoljno.
http://www.youtube.com/watch?v=kS2RpU8oOac :)
Duga je noć predamnom. (:
Treba sedeti i učitiiii. Do ko zna kad, pa ustati za faks ujutru. Bože moj. :)
Okej je i to.
Ne znam...
Ima tako nekih dana kad mi ništa nije teško. Ma koliko dosadno i naporno bilo.
Obično su to oni, koji započnu osmehom. Jednim. Posebnim.
Lepuškasto je.
Još pet dana, i idem da se odmorim kao čovek.
Pa da spremam ispite dalje.
Boga pitaj šta ću uraditi sa tim više :O.
I tako. Jaoj, ne znam.
Odoh, pravo čeka.
A brig ame baš. Naučiću ga makar mi bilo poslednje. :)
Nešto... nešto mi je lepo danas.
"Zapamti datum. Preseci i kreni dalje."
Treba mene neko da lomi i da lomi i da lomi i da lomi i da ponizi gadno da bi meni neke stvari došle do mozga. E valjda se uspeli. Ti sa tim tvojim, sve je okej, samo se ne javljam... a on sa onim, volim te.
Uvek sam bila od onih što pokazuju šta osećaju po svaku cenu... koliko god da ih to na kraju košta. Jer jednostavno, to je ono što jesam. Ali, izgleda da su ljudi, bar ovi sa kojima ja imam dodir, STOKA... i neke stvari ne umeju da cene.
Ja sam od onih koje svi vole, ali svi imaju nekog drugog. A ti, idiote, čekaj svakog da se smiluje i da shvati. I šta sad? Meni će ceo život da prođe tako što sam prvo čekala njega da se sredi... i vrati na staro... da vidi da sam tu... a onda tako što sad čekam tebe? I šta čekam? Šta koji đavo ja više čekam?
Toliko sam besna sama na sebe, da to nije zdravo. A možda i jeste. Možda se nikad ne bih naoštrila ovako kako sma sad, da nešto konačno uradim sama sa sobom i sa svojim životom.
Ne treba mi NIKO kome ne trebam ja. :)
So save your breath, I will not care. I think I made it very clear. You ran away - you're all the same!
Nikad se neću opametiti. Meni je valjda emotivna glupost, urođena. I nikad mi neće biti jasno zašto sam dete. OVOLIKO dete. Zašto toliko sebe dam za nešto, svaki put, i svaki jebeni put, gađam glavom u isti zid. :)
I besna na sam na samu sebe, znaš? Besna.
I znaš... pustiće mene to. I sve ću da oteram u pizdu lepu materinu.
Na šta sam spala kad me dečko s kojim sam bila dve godine, tera da ne dignem ruke od tebe i sebe? :) Od nas?
Kaže mi, prodala si nas, nešto što smo imali zbog toga, bori se za to ako ti je stalo do toga!
Besna sam.
Kupi mi se, sve mi se kupi. Hoću da se isplačem kao čovek, hoću da izbacim sve to iz sebe, i da ustanem ujutru kao nova. Da oteram sve u pizdu lepu materinu i da završim sa tim svim! :)
I sa sobom. I sa njim. I sa tobom. I sa svakim drugim. I ne treba mi niko. I ne želim nikog. I neću ništa. Hoću samo da nestanem. Da me nema. Da niko ne zna ni gde sam ni s kim sam ni ko sam, ni ko si ti, ni ko je on, ni šta se desilo... ni što premrem na mestu kad čujem BOSNA, ni kad čujem tako... svašta. Neću više da živim ovako, shvataš? NEĆU!
Ne mogu. Osećam se mrtvo i prazno i ni do čega mi nije.
Hoću da ustanem nasmejaa. Hoću da ustanem srećna. Hoću da budem srećna i zaljubljena kao ona tri dana. Ili hoću da ne osećam ništa. A NE OVO VIŠE!
NE MOGU MAJKU MU VIŠE! EEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEJ!
Sve ću da vas pošaljem do vraga i da nestanem. Samo gledaj kako.
Samo nastavi tako.
"Ja imam samo jednu nesreću. Uništim sve što dotaknem."
Al' svu svoju ljubav čuvam samo za tebe.
K'o kost u grlu da imam. Ni glas ne umem da pustim. Ni suzu. Ništa. Sedim tako. I gubim vreme sama sa sobom. I ne radi mi se ništa. I ne diše mi se. Ni do čega mi nije. Sve normalne ljude hvata praznična euforija, mene hvata praznična depresija.
Nedostaje mi sestrica. Ne podnosim to što sam u svađi sa najrođenijim i najdražim osobama. Nedostaje mi i idiot kog sam smatrala dobrim drugom. Nedostaješ mi i ti. Nedostaju mi neki trenuci. Nedostaju mi moji. Nedostaje mi sve. Mrzim sve te velike datume. Samo me podsete koliko sam sama... i koliko nemam nikog. I koliko strašno to zna da zaboli ej!
I opet me želudac kida od nerviranja. Ludački. Onako. Kako treba. -_-
Da mi je da prespavam sve. SVE. I da se probudim kad budem mogla da te vidim, ili da se ne probudim uopšte. E.
More marš više.
"This is what you get... when you mess with us."
Šugavo je kad si sav šmrkljav, i nikakav, i prvi put ti mama nije tu da te ušuška i gnjavi i tera da jedeš supu. Dušu bih dala za supu, da ne moram da je kuvam sama -_-...
Prvi kolokvijum, od kog se fizički ne oporavljam je prošao sjajno. Najbolje sam ga uradila. :O Što me je šokiralo prilično. No...
Sad spremam druga dva. Jedino me iritira što možda neću moći uopšte da odem da vidim moje u selo za slavu, sad za vikend... :) jer se toliko toga nakupilo, da to nije normalno. I ajde da ne radim redovno, pa i da kažem, okej... kapiram... nego ovo, ovako. Ne znam više.
I ti si mi čudan. Jako čudan. I nema te nigde. Apsolutno nigde.
I nervira me to. I plaši me to.
I kako smeš da mi nedostaješ ovoliko? Koji mi je đavo bio da....
Joj. U krug. Samo u krug. Sve u krug. I ja i ista pitanja i isto sve. Smučilo mi se.
"A meni noć nikad da prođe."
Ovo mi nekako postaje rutina. Tri ujutru, oči kao sarme, i neka vrljava muzika u pozadini. S tom razlikom što koliko god da mi je soba trenuta sređena, misli, ne da nisu... nego sačuvaj Bože koliko nisu. :)
Niko mene ne može toliko da izneveri i povredi kao što mogu to ja sama. Danima mi se odraz iz ogledala ruga. Plazi. Smeje. Podsmeva. Prezire. I niko ne može da mi više stvari koje ne želim da čujem saspe u facu, osim mene same.
Nisam šizofrenik. Nit' sam šta već. Jednostavno... osećam samo da konstantno najveću borbu vodim sama sa sobom. Bilo da je to oko treninga... ljubavi... fakulteta... ne znam, ali jednostavno, rat u mojoj glavi ne prestaje.
Htela sam iskreno, večeras da se rasplačem, da izbacim iz sebe sve to. I vidi čuda, cvrc. Ne može. Presušilo. Osećam se mrtvo.
U jednom trenutku se zanosim time kako ću da prijavim svih sedam ispita i da očistim ceo semestar u roku. I kontam, što ne mogu. U drugom, samoj sebi skačem na kičmu i pitam se jesam li normalna i kako mislim da stignem sve to. U trećem, kažem sebi, okej, počinješ da radiš vežbe. Moraš da se središ. Gledaj više na šta ličiš. U četvrtom, ubeđujem sebe kako je to nemoguće. U petom, razmišljam kako te savršeno boli dupe za mene, čim si me iskulirao. U šestom, samoj sebi ređam sve po spisku jer se možda tripujem.
I tako. Iz momenta u moment. I onda, i kad se fokusiram na nešto što radim... čim to završim, bojno polje opet počinje da bukti. Alo bre!
I ne mogu da spavam. I ne mogu da smirim misli. I ne mogu ništa.
I počinjem da verujem da je sve ovo prilično sjebano i pogrešno. Bar u mojoj glavi.
Osećam se kao da hodam po žici nekoj. Nad provalijom. Ako samo udahnem kako ne valja, gubim ravnotežu i padam. I da mi je bar da padnem jednom do samog dna, da znam da ne mogu dublje... i da počnem da se penjem.
E, možda mi to i treba.
Ajde, ako može gore, daj mi jebeno gore. Da idemo dalje konačno.
Ovo, ovako, više nije za ljude.
I ne znam šta bi bilo sa mnom da mi nije osobe koju ne znam da li više smatram prijateljem ili bratom. Ne znam.
Tužna sam. Onako. Prilično.
A sjebana sam dovoljno, da više, ne mogu ni da se zaplačem. :)
Ne, nisam dobro.
Hvala što ne pitaš.
A ti? Kako si?
A da, ne možeš da mi odgovoriš. Zauzet si.
http://www.youtube.com/watch?v=3pTXWatoiWc pam pa ra ram.
Danas biram da ne verujem. Jer mi je tako jutro i počelo. Ceo život ja verujem u neki klinac... i nadam se... i planiram... i čuvam. I pogodi šta? To nešto uvek propadne. Ovako... ne očekujem ništa, ne verujem u ništa, i ako ništa, ne mogu da se razočaram u bilo šta. A što sam ustala na levu nogu, i na siv oblak od jutros, to nema ni veze.
Sopstvena negativnost me grize onako, kao miš... po malo. Po malo. Al' sasvim dovoljno da napravi ludačku štetu. No, šta je tu. Imam varijantu, da se zabijem u krevet, da kukam sama sa sobom i da preplačem ceo dan. I da odem sad, da operem sudove, i da nastavim da učim. Što mi nešto primamljivije zvuči od sažaljevanja same sebe. Bez razloga. :)
Fali mi.
Sve mi fali.
Al' nemam utisak da fali i tebi.
I zato biram da se sklonim. Malo.
Eto.
A više nego ikad bih volela da me nađeš.
Samo nisam siguran da hoćeš.
"Između nas, rasute slike... datumi. A mi smo novi mi i šta bi s tim? Od straha dižem zidove, da ne pamtim."
Zanimljivo je kako se sve tako lako svede na rutinu. I na tišinu. I na ono "A ko si ti? Ne znam te.".
A ko sam ja? Ne znam se. Ne poznajem. Otkud ja u rutini ovakvoj. Otkud to sve baš tako? Otkud to da si mi ti preko noći postao toliko bitan? Mm? Otkud da ako s tobom nešto nije u redu, ja ni na šta drugo ne mogu da se skoncentrišem? Otkud to da sam se zaljubila kad sam samoj sebi obećala da NIKAD više neću da dozvolim sebi da se sjebem onako, fino? Mm? Otkud to sve tako odjednom izbutano, izlupano, pomešano, smrvljeno, smoreno?? Ajde, lepo, reci?
Jedina stvar koja me drži iole čitavom... je baš taj fakultet i to učenje.
I nije da se žalim. Iskreno, stvarno mi glava puca s vremena na vreme i ukočena sam. Prilično. Ali mi to nekako ispuni vreme. Znam zašto radim to.
Ali... zar nije logično da i ja želim da izađem negde nekad? Da i meni treba nešto lepo da se desi, nešto zanimljivo, nešto novo? Mm? Zar nije normalno što mi fale sitnice... što ne mogu više da sedim u stanu po ceo dan, i da radim...? Zar nije normalno što mi fali da odem negde... da mi neko dođe... da uživam malo? Izgleda, da se svima čini da nije.
To što radim mehanički kao robot, ne znači da jesam robot.
Radim, jer moram.
I jer ako bih pustila, da mi dani prolaze, kao što su prolazili, tačno bih skrenula sa mozgom načisto.
Fale mi ljude. Moji ljudi. Zapravo, fali mi ono što sam mislila da imam.
Tebe. Prijatelje. :)
Osećam se onako, odbačeno, i mrtvo. Iskreno. Kao mrtva životinja pored puta. Tu sam. Vide me, i jebe im se za to što sam tu. I što sam mrtva. I što tako sve.
Ne sažaljevam sebe, i ne želim sažaljenje. Samo sam besna.
I umorna od toga. :)
Ne može ništa ni da mi se desi dok se ne pokrenem. Al' više od svega ovoga, nemam ni želju da se pokrenem. Samo... tako... da crknem pošteno.
Dođe mi da vrištim.
"No matter what I do, I'm missing you."
Danas sam poslednji dinar potrošila na šolju za prvu jutarnju kafu. Tvoju šolju za prvu jutarnju kafu. U tvojim omiljenim bojama. :)
Došla kući, zapakovala sve... i čekam samo još knjigu da dobijem. :) Da skrpim neki dinar za vozača i da ti pošaljem konačno. I toliko mi je krivo što neću biti tu da ti vidim izraz lica... ali :)... svakako sam tu. Kako bilo.
Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Apsolutno nemaš.
I opet ulazim u začarani krug i panične napade. Koliko god da radim redovno za fakultet... sve mi se čini da ništa ne znam. Da ništa ne mogu da stignem. I da ću da popadam jebeno sve ispite.
I sve me mrzi. I strašno se plašim da te ne izgubim.
I tako.
Dišem za trenutak da te zagrlim samo. I da svet stane, malo. Na par minuta bar.
Dok si tu.
A znam da si tu.
Joj. Znaš li koliko sam srećna bila dok sam danas sve ono lepo pakovala? Nemaš predstavu apsolutno.
Sama pomisao da će ti nešto vezano za mene, bilo kako, izmamiti osmeh... meni je savršena. ^_^ Znaš li koliko neko treba da se voli da se jednostavno pusti... ne vezuje... ne guši ni sa čim.. da ti taj neko i sreća tog nekog budu bitnije od sebe samog.... da ti je, bez obzira na to, koliko te ždere činjenica da taj neko ima tamo negde nekog trećeg... ko mu i ne znači... ali s kim može da provede vreme kad mu dune... bio s njim ili ne, poražavajuća... a opet, nebitna ako je taj neko tvoj srećan... da... šta da ti pričam uopšte?
Ovoliko.
Budalo blesava.
"Sanjala sam noćas da te nemam. Ružan san."
Učila. Spavala. Učila. Spavala. UČILA. UČILA. UČILA. Odradila. Došla kući, zaspala. I otišla da prošetam i da popijem kafu sa prijateljem. Eto. Da odmorim mozak. I krenem kući... i vidim prevrnuti autu. I ruku koja jednostavno, viri iz prozora... kao da mi je, živoj i zdravoj, ceo život proleteo pred očima. I sve me je stiglo. U momentu. Kao da je juče bio poslednji put kad sam videla dedu... pa dedina sahrana... pa operacija drugog dede. Pa odvajanje od kuće. Pa odlazak od tebe. Sve. I samo mi je proletelo kroz glavu, kako je taj isti čovek, pokoj mu duši... tako neobavezno krenuo nekud. I nikad nije stigao. I samo mi je palo na pamet, šta ako se ne daj Bože sutra meni tako nešto desi. Hoćeš li znati koliko te volim i koliko si me promenio na bolje? Koliko si uticao na mene... i koliko si mi značio? Hoće li ti ikad sve što se trudim da ti pružim biti dovoljno da me zapamtiš?
I kažem ti. Da znam da sam ti ponekad naporna što ti stalno tako pričam koliko mi značiš i koliko te obožavam. Ali da eto... jednostavno imam potrebu da znaš.
I dobijem... da te niko čudnije nije probudio, da se smirim i da me voliš. :)
I onda svet, tako, lepo, stane.
Stao je još onog dana u septembru.
Ne plašim se toliko ni da li će me neko pamtiti kad jednog dana stvarno umrem... ni toga šta će zapravo biti sa mnom... samo toga, da li sam uspela da ljudima koje volim pokažem koliko volim i koliko mi je stalo do njih. Tj. do vas.
I znaš. Noćas sam shvatila ko mi je stvarno prijatelj.
Jedina osoba koja me zove u pola tri ujutru jer sam mu iskulirala poruku na fejsu, koja me čuje kako plačem i kako mu govorim da ne mogu da pričam... i koja mi kaže, mogu ja i da ćutim i da zaspim pored telefona, ali ne spuštaj slušalicu... i koja me nasmeje posle svega. I bude tu. I bude surovo iskren. I kaže i ono što ne želim da čujem. Ali bude tu. Do pet ujutru.
On, ti i dve čupave slute. Puna kapa. Kome treba više od toga? :)
Da mogu da biram, da ostanem bez vas, a da imam sve ostalo što poželim... birala bih vas. Imala, ne imala... neke stvari... noći poput ove niko ne može da mi oduzme.
Koliko god bile teške, nose nešto svoje.
Volim i ja tebe.
"And it goes La, la la la, la la la, la la la." (:
Da mi je iko ikad rekao da ću ja dočekati sunce u sobi tako što ću izleteti iz kuće, kupiti paklicu cigara od poslednjih para koje su mi ostale :D... skuvati sebi dve duple kafe, i učiti od pola šest jutros... ja mu ne bih verovala.
Živa nisam kako će ovaj kolokvijum da mi prođe. U srednjoj školi me je tako bilo briga da li ću imati, jedan, dva ili pet. A sad... toliko mi je stvarno stalo da ovo odradim kako treba, da hvatam sebe kako preterujem. No, od viška truda, valjda ništa loše ne može da se desi. Eventualno trovanje kofeionom je moguće :D.
Jedan od dodatnih motiva mi je baš taj, što mi ovo nosi 30 od 100 bodova za ispit... i što kontam, ako odradim sve sad kako treba, kad prođe ispitni rok, mogu mirna da sednem u bus i dođem da te vidim.
:)
Celo jutro slušam Presnijakova i Passenger'a... i učim. Zanimljivo je koliko sve može da bude zanimljivo i razumljivo, kad voliš isto.
Nisam ni umorna.
Samo sam hiperaktivna.
A s druge strane, tako jedva čekam petak, da se zakucam u krevet i prespavam sve što nisam spavala ovih dana zbog ovog kolokvijuma.
Nego bi mislio da sam štreber. Čak i izgledam kao onaj, tipični, iz glupih američkih filmova. Mala sam, okrugličasta, nosim naočare... i vrat mi je apsolutno ukočen od jebenog krivljenja nad knjigom.
Ne gledam na ovo kao na takmičenje. Gledam na ovo kao na borbu da zadržim budžet i da dobijem tu stipendiju za dve godine, i odem odavde... da nađem sebe, i usavršim ono što volim da radim. :)
Gledam na to kao na nešto veliko i bitno.
I trudim se da ne smetam nikom.
Volim da pomognem svakom kom' mogu. Uvek. I nemam problema s tim.
Ne volim ljude koji gaze preko mrtvih da bi došli do svog cilja. Čemu to?
Možda je lakše gaziti tako, i gledati samo sebe, al' bar je meni plemenitije pomoći nekom, pa pokušati ravnopravno... i ko bude bolji, njemu bolje. :)
Hm?
Ne znam. Možda sam luda. Možda nisam.
Zapravo, jesam. Šta mogu.
Ali eto. Jedva čekam januar. Da se sve ovo smiri i prođe.
Da dođem.
Nedostaješ mi.
Nemaš pojma koliko :O!
"Ne znam kad i ne znam gdje, ići ćemo istom stranom ulice. Vjeruj mi dušo, srest' ćemo se."
PIšem ti, pišem... ne znam ni šta, zapravo. Ali mi se piše. Priča mi se s tobom. Ćuti mi se s tobom. Ljubi mi se s tobom. Grliš mi se. Gnjaviš mi se. Voliš mi se ovako, još sto godina bar... udišeš mi se. Mirišeš mi se. Sve mi se. Ej!
Ovo, ovako, da neko nekom nedostaje, nije u redu, nije humano i nije lepo bre!
Elem... tako me hvata panika oko kolokvijuma, oko svega... stvarno mi je problem... stvarno se plašim da ne padnem to... ne osećam se kao da sma učila dovoljno.. a učim. I trudim se. I gazim, i pamtim. I valjda će ispast' nešto od svega toga.
Jesam li ti rekla skoro koliko mi nedostaješ? Mm? U svemu? Svakog trenutka?
Ponekad pomislim, ako osećaš sedamnesti deo ovog što osećam ja, ja sam najsrećnija osoba na svetu.
Tao je dobar osjećaj, kad zapravo, raskrstiš sa svim što je gušilo i što je davilo.... i što se natezalo i vuklo tolike godine. Srećna sam. Pored svega. I pored tih 400, 500 kilometara, koliko god hoćeš... Srećna sam, što postojiš. I nikad slobodnija bila nisam, a nikad više nisam bila ovoliko nečija. I ovoliko tvoja zapravo.
I sve mi je jedno, smijem li se, ili se smejem, volim. Do neba, i kad se probuši. I dalje. I dalje. I još dalje od toga.
Dišem za kraj januara, za kraj ispitnog roka, za 21:15h i peron broj 17... i za trenutak kad izlazim iz autobusa i vidim te. Ej! Dišem za to.
Znaš li koliko? Toliko da sam danas kupila santimetar, pošto nemam novca za vagu za merenje, odštampala raspored treninga i praćenja kilaže, definitivno precvikala sa slatkišima i testima i počela da treniram. I počela da radim još više i još jače za faks, da izguram to na nogama dobro... da ti dođem nasmejana. I samo tvoja. :)
Da te zagrlim jakojakojakooooooo! I da se setim zašto vredi trpeti da ovo nedostajenje ovoliko grize. I ovoliko jebeno boli.
Bože, koliko te volim.
