Subota, Decembar 14, 2013
"No matter what I do, I'm missing you."
Danas sam poslednji dinar potrošila na šolju za prvu jutarnju kafu. Tvoju šolju za prvu jutarnju kafu. U tvojim omiljenim bojama. :)
Došla kući, zapakovala sve... i čekam samo još knjigu da dobijem. :) Da skrpim neki dinar za vozača i da ti pošaljem konačno. I toliko mi je krivo što neću biti tu da ti vidim izraz lica... ali :)... svakako sam tu. Kako bilo.
Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Apsolutno nemaš.
I opet ulazim u začarani krug i panične napade. Koliko god da radim redovno za fakultet... sve mi se čini da ništa ne znam. Da ništa ne mogu da stignem. I da ću da popadam jebeno sve ispite.
I sve me mrzi. I strašno se plašim da te ne izgubim.
I tako.
Dišem za trenutak da te zagrlim samo. I da svet stane, malo. Na par minuta bar.
Dok si tu.
A znam da si tu.
Joj. Znaš li koliko sam srećna bila dok sam danas sve ono lepo pakovala? Nemaš predstavu apsolutno.
Sama pomisao da će ti nešto vezano za mene, bilo kako, izmamiti osmeh... meni je savršena. ^_^ Znaš li koliko neko treba da se voli da se jednostavno pusti... ne vezuje... ne guši ni sa čim.. da ti taj neko i sreća tog nekog budu bitnije od sebe samog.... da ti je, bez obzira na to, koliko te ždere činjenica da taj neko ima tamo negde nekog trećeg... ko mu i ne znači... ali s kim može da provede vreme kad mu dune... bio s njim ili ne, poražavajuća... a opet, nebitna ako je taj neko tvoj srećan... da... šta da ti pričam uopšte?
Ovoliko.
Budalo blesava.
