Ponedeljak, Decembar 09, 2013
"Ne znam kad i ne znam gdje, ići ćemo istom stranom ulice. Vjeruj mi dušo, srest' ćemo se."
PIšem ti, pišem... ne znam ni šta, zapravo. Ali mi se piše. Priča mi se s tobom. Ćuti mi se s tobom. Ljubi mi se s tobom. Grliš mi se. Gnjaviš mi se. Voliš mi se ovako, još sto godina bar... udišeš mi se. Mirišeš mi se. Sve mi se. Ej!
Ovo, ovako, da neko nekom nedostaje, nije u redu, nije humano i nije lepo bre!
Elem... tako me hvata panika oko kolokvijuma, oko svega... stvarno mi je problem... stvarno se plašim da ne padnem to... ne osećam se kao da sma učila dovoljno.. a učim. I trudim se. I gazim, i pamtim. I valjda će ispast' nešto od svega toga.
Jesam li ti rekla skoro koliko mi nedostaješ? Mm? U svemu? Svakog trenutka?
Ponekad pomislim, ako osećaš sedamnesti deo ovog što osećam ja, ja sam najsrećnija osoba na svetu.
Tao je dobar osjećaj, kad zapravo, raskrstiš sa svim što je gušilo i što je davilo.... i što se natezalo i vuklo tolike godine. Srećna sam. Pored svega. I pored tih 400, 500 kilometara, koliko god hoćeš... Srećna sam, što postojiš. I nikad slobodnija bila nisam, a nikad više nisam bila ovoliko nečija. I ovoliko tvoja zapravo.
I sve mi je jedno, smijem li se, ili se smejem, volim. Do neba, i kad se probuši. I dalje. I dalje. I još dalje od toga.
Dišem za kraj januara, za kraj ispitnog roka, za 21:15h i peron broj 17... i za trenutak kad izlazim iz autobusa i vidim te. Ej! Dišem za to.
Znaš li koliko? Toliko da sam danas kupila santimetar, pošto nemam novca za vagu za merenje, odštampala raspored treninga i praćenja kilaže, definitivno precvikala sa slatkišima i testima i počela da treniram. I počela da radim još više i još jače za faks, da izguram to na nogama dobro... da ti dođem nasmejana. I samo tvoja. :)
Da te zagrlim jakojakojakooooooo! I da se setim zašto vredi trpeti da ovo nedostajenje ovoliko grize. I ovoliko jebeno boli.
Bože, koliko te volim.
