"Sanjala sam noćas da te nemam. Ružan san."
Učila. Spavala. Učila. Spavala. UČILA. UČILA. UČILA. Odradila. Došla kući, zaspala. I otišla da prošetam i da popijem kafu sa prijateljem. Eto. Da odmorim mozak. I krenem kući... i vidim prevrnuti autu. I ruku koja jednostavno, viri iz prozora... kao da mi je, živoj i zdravoj, ceo život proleteo pred očima. I sve me je stiglo. U momentu. Kao da je juče bio poslednji put kad sam videla dedu... pa dedina sahrana... pa operacija drugog dede. Pa odvajanje od kuće. Pa odlazak od tebe. Sve. I samo mi je proletelo kroz glavu, kako je taj isti čovek, pokoj mu duši... tako neobavezno krenuo nekud. I nikad nije stigao. I samo mi je palo na pamet, šta ako se ne daj Bože sutra meni tako nešto desi. Hoćeš li znati koliko te volim i koliko si me promenio na bolje? Koliko si uticao na mene... i koliko si mi značio? Hoće li ti ikad sve što se trudim da ti pružim biti dovoljno da me zapamtiš?
I kažem ti. Da znam da sam ti ponekad naporna što ti stalno tako pričam koliko mi značiš i koliko te obožavam. Ali da eto... jednostavno imam potrebu da znaš.
I dobijem... da te niko čudnije nije probudio, da se smirim i da me voliš. :)
I onda svet, tako, lepo, stane.
Stao je još onog dana u septembru.
Ne plašim se toliko ni da li će me neko pamtiti kad jednog dana stvarno umrem... ni toga šta će zapravo biti sa mnom... samo toga, da li sam uspela da ljudima koje volim pokažem koliko volim i koliko mi je stalo do njih. Tj. do vas.
I znaš. Noćas sam shvatila ko mi je stvarno prijatelj.
Jedina osoba koja me zove u pola tri ujutru jer sam mu iskulirala poruku na fejsu, koja me čuje kako plačem i kako mu govorim da ne mogu da pričam... i koja mi kaže, mogu ja i da ćutim i da zaspim pored telefona, ali ne spuštaj slušalicu... i koja me nasmeje posle svega. I bude tu. I bude surovo iskren. I kaže i ono što ne želim da čujem. Ali bude tu. Do pet ujutru.
On, ti i dve čupave slute. Puna kapa. Kome treba više od toga? :)
Da mogu da biram, da ostanem bez vas, a da imam sve ostalo što poželim... birala bih vas. Imala, ne imala... neke stvari... noći poput ove niko ne može da mi oduzme.
Koliko god bile teške, nose nešto svoje.
Volim i ja tebe.
