Nedelja, Decembar 29, 2013
Šejk ap d Krismas.
Imam par sitnica od bivših momaka koje volim i koje čuvam. To su obično sitničice od ljudi sa kojima mi je zaista bilo lepo. :)
Jedan krstić, jedan privezak, jedan ključić maleni i dva tri osušena pupoljka ruže.
A njegovo, ne želim pod milim Bogom ništa. Duks ću sutra još, dati onom divnom dekici, sa jednom nogom... koji mi nikad na ulici ništa tražio nije, nego zna da kad imam uvek umem da mu dam i dam poslednji dinar koji imam.. i koji uvek pita kako sam i poželi mi dobar dan. Mnogo učtivije, iskrenije i pažljivije nego što je dotični gospodin ikao to umeo da uradi. Žao mi je da bacim nešto što je celo i nešto što je novo, kad nekom može da posluži. Privezak ću prodati i skloniću pare za Bosnu (: ... za kartu.
Blokče ću da skinem sa ormara i da raskupusam i da bacim.
Bedž ako nađem, ima da šutnem u tri lepe. Da se ne okrenem više za njim.
On je jedan od onih ljudi koje bih volela da nikad nisam upoznala. Najobičniji šljam. Tužno je što to kažem, ja, koja sam sa njim bila dve godine. Ali posle onog: "RETARDIRANA KOBILO JEDNA IDI SE LEČI" i ostalih gadosti i pretnji, šta je lepo što neko može da kaže za tu osobu? Ništa.
I znaš šta, gadi mi se. Onako, najiskrenije. Kad se kockice lepo slože u glavi, ništa osim laži, psihičkog iživljavanja, suza i pokidanih živaca ja od njega dobila nisam, osim te dve tri stvarčice. I ne želim da ga pamtim. I ne treba mi apsolutno ništa po čemu ću da ga se setim. Čak bih volela da dobijem neki vid selektivne amnezije, da zaboravim da postoji. A kamoli da sam dve i kusur godine bacila na njega. Da sam se svađala sa mojima, i bežala od kuće zbog njega... i da sam pravila koje kakva sranja. :)
Ovo je prva, od nadam se niza godina koje ću posmatrati širom otvorenih očiju i srca.
Ponosna sam na sebe i na sve kroz šta sam prošla ove godine.
Ako mogu da izdvojim najlepši momena, morala bih da izdvojim dva. Prvi kad sam ušla u stan, i zagrlila sestricu. Drugi, kad sam na stanici potrčala ka tebi, i kad si se zaleteo ka meni i kad si me zagrlio tako da je ceo jebeni svet stao u mestu. I kao da je sve na trenutka prestalo da diše. Da se pomera. Da živi. I tu si bio samo ti. :)
Zapravo, svaki trenutak s tobom bio je neprocenjiv.
Ove godine sam naučila šta znači boriti se za nešto, šta znači raditi, šta znači zarađivati, šta znači ostvariti snove, šta znači voleti, šta znači otpisati neke ljude, šta znači verovati u sebe i u druge... šta znači. Biti nečiji, a ostati sasvim svoj.
Ove godine, pored svega lošeg, biram da sad, na samom kraju kažem da je i pored dobrih predispozicija da bude najgora godina mog života, ova 2013. ipak bude najlepša godina za ovih mojih 19, zamalo 20 sad već :).
Želim vam, kome god što se našao ovde, na ovom blogu... puno smeha, onog najiskrenije. Borbenost. Snagu da se izjutra probudite i radite na sebi i svojim snovima. Para, tek koliko da imate za sve što vam zatreba. A taman onoliko da nikad ne uobrazite da ste nešto što niste, kako obično biva sa novcem. Zdravlja. Vama i vašim najmilijim. Ljubavi i pažnje na pretek.
A ja, ću se truditi, sama sa sobom, da dam godinu u roku... da se ponovo zaposlim preko leta... da poštujem režim ishrane i fitnesa i dovedem se i psihički i fizički u red konačno... i da svakog dana ljudima koje volim, pokažem koliko ih volim i koliko mi znače. :)
I da ne prestanem da se smejem. I da uživam u malim stvarima.
I da mi Novi Sad i Bileća budu, bar malo bliže.
I da te volim, još sto života ovako.
Budalo jedna. :)
