"Bol je samo slabost koja napušta telo."
Ceo život sam jedna krofna. Onako. Solidna. Nisam predebela, ali debela jesam. I godinama imam komplekse zbog toga. Od kako sam se vratila iz Bosne, i od kako sam krenula na faks, na svu muku, ugojila sam se dobrih deset kila. Sramota me je da te vidim, bez obzira koliko želim to. A počinje da mi bude muka od takvog osećanja, i to samo tako.
Svaki dan, "od sutra" počinjem sa treniranjem i dijetama... Svaki dan "od sutra" ne jedem slatkiše, ne pijem sokove i ne jedem testa. Svaki dan to jebeno "od sutra"... a ja svaki dan sve deblja i deblja.
Na moju visinu, 80 kila je preterano. Stvarno se loše osećam zbog toga, i besna sam na sebe jer sam dovela samu sebe u tu situaciju.
Kad stanem pred ogledalo, muka mi je. I sklonim se.
Pa u krug.
I ne znam zašto uporno tražim izgovore. I zašto psihičke probleme, rešavam hranom. Tj. mislim da ih rešavam. Rešim ih privremeno, jedem, ne mislim dok jedem, jedem, jedem, jedem, i sjebem se ovako.
I u krug. Nije mi ni do čega...
A ne znam čemu sve to?
Vreme je da se sredim, jer ako se ne sredim sad...
Ode sve u vražju mater još gore.
A s obzirom da toliko želim da te vidim, zaista želim da pred tebe izađem nasmejana i samopouzdanija bar malo nego sad. :)
Valjda bi to bilo to.
Ne znam.
Nek' to od sutra, bude sad. Od sad.
