"And it goes La, la la la, la la la, la la la." (:
Da mi je iko ikad rekao da ću ja dočekati sunce u sobi tako što ću izleteti iz kuće, kupiti paklicu cigara od poslednjih para koje su mi ostale :D... skuvati sebi dve duple kafe, i učiti od pola šest jutros... ja mu ne bih verovala.
Živa nisam kako će ovaj kolokvijum da mi prođe. U srednjoj školi me je tako bilo briga da li ću imati, jedan, dva ili pet. A sad... toliko mi je stvarno stalo da ovo odradim kako treba, da hvatam sebe kako preterujem. No, od viška truda, valjda ništa loše ne može da se desi. Eventualno trovanje kofeionom je moguće :D.
Jedan od dodatnih motiva mi je baš taj, što mi ovo nosi 30 od 100 bodova za ispit... i što kontam, ako odradim sve sad kako treba, kad prođe ispitni rok, mogu mirna da sednem u bus i dođem da te vidim.
:)
Celo jutro slušam Presnijakova i Passenger'a... i učim. Zanimljivo je koliko sve može da bude zanimljivo i razumljivo, kad voliš isto.
Nisam ni umorna.
Samo sam hiperaktivna.
A s druge strane, tako jedva čekam petak, da se zakucam u krevet i prespavam sve što nisam spavala ovih dana zbog ovog kolokvijuma.
Nego bi mislio da sam štreber. Čak i izgledam kao onaj, tipični, iz glupih američkih filmova. Mala sam, okrugličasta, nosim naočare... i vrat mi je apsolutno ukočen od jebenog krivljenja nad knjigom.
Ne gledam na ovo kao na takmičenje. Gledam na ovo kao na borbu da zadržim budžet i da dobijem tu stipendiju za dve godine, i odem odavde... da nađem sebe, i usavršim ono što volim da radim. :)
Gledam na to kao na nešto veliko i bitno.
I trudim se da ne smetam nikom.
Volim da pomognem svakom kom' mogu. Uvek. I nemam problema s tim.
Ne volim ljude koji gaze preko mrtvih da bi došli do svog cilja. Čemu to?
Možda je lakše gaziti tako, i gledati samo sebe, al' bar je meni plemenitije pomoći nekom, pa pokušati ravnopravno... i ko bude bolji, njemu bolje. :)
Hm?
Ne znam. Možda sam luda. Možda nisam.
Zapravo, jesam. Šta mogu.
Ali eto. Jedva čekam januar. Da se sve ovo smiri i prođe.
Da dođem.
Nedostaješ mi.
Nemaš pojma koliko :O!
