"Između nas, rasute slike... datumi. A mi smo novi mi i šta bi s tim? Od straha dižem zidove, da ne pamtim."
Zanimljivo je kako se sve tako lako svede na rutinu. I na tišinu. I na ono "A ko si ti? Ne znam te.".
A ko sam ja? Ne znam se. Ne poznajem. Otkud ja u rutini ovakvoj. Otkud to sve baš tako? Otkud to da si mi ti preko noći postao toliko bitan? Mm? Otkud da ako s tobom nešto nije u redu, ja ni na šta drugo ne mogu da se skoncentrišem? Otkud to da sam se zaljubila kad sam samoj sebi obećala da NIKAD više neću da dozvolim sebi da se sjebem onako, fino? Mm? Otkud to sve tako odjednom izbutano, izlupano, pomešano, smrvljeno, smoreno?? Ajde, lepo, reci?
Jedina stvar koja me drži iole čitavom... je baš taj fakultet i to učenje.
I nije da se žalim. Iskreno, stvarno mi glava puca s vremena na vreme i ukočena sam. Prilično. Ali mi to nekako ispuni vreme. Znam zašto radim to.
Ali... zar nije logično da i ja želim da izađem negde nekad? Da i meni treba nešto lepo da se desi, nešto zanimljivo, nešto novo? Mm? Zar nije normalno što mi fale sitnice... što ne mogu više da sedim u stanu po ceo dan, i da radim...? Zar nije normalno što mi fali da odem negde... da mi neko dođe... da uživam malo? Izgleda, da se svima čini da nije.
To što radim mehanički kao robot, ne znači da jesam robot.
Radim, jer moram.
I jer ako bih pustila, da mi dani prolaze, kao što su prolazili, tačno bih skrenula sa mozgom načisto.
Fale mi ljude. Moji ljudi. Zapravo, fali mi ono što sam mislila da imam.
Tebe. Prijatelje. :)
Osećam se onako, odbačeno, i mrtvo. Iskreno. Kao mrtva životinja pored puta. Tu sam. Vide me, i jebe im se za to što sam tu. I što sam mrtva. I što tako sve.
Ne sažaljevam sebe, i ne želim sažaljenje. Samo sam besna.
I umorna od toga. :)
Ne može ništa ni da mi se desi dok se ne pokrenem. Al' više od svega ovoga, nemam ni želju da se pokrenem. Samo... tako... da crknem pošteno.
Dođe mi da vrištim.
"No matter what I do, I'm missing you."
Danas sam poslednji dinar potrošila na šolju za prvu jutarnju kafu. Tvoju šolju za prvu jutarnju kafu. U tvojim omiljenim bojama. :)
Došla kući, zapakovala sve... i čekam samo još knjigu da dobijem. :) Da skrpim neki dinar za vozača i da ti pošaljem konačno. I toliko mi je krivo što neću biti tu da ti vidim izraz lica... ali :)... svakako sam tu. Kako bilo.
Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Apsolutno nemaš.
I opet ulazim u začarani krug i panične napade. Koliko god da radim redovno za fakultet... sve mi se čini da ništa ne znam. Da ništa ne mogu da stignem. I da ću da popadam jebeno sve ispite.
I sve me mrzi. I strašno se plašim da te ne izgubim.
I tako.
Dišem za trenutak da te zagrlim samo. I da svet stane, malo. Na par minuta bar.
Dok si tu.
A znam da si tu.
Joj. Znaš li koliko sam srećna bila dok sam danas sve ono lepo pakovala? Nemaš predstavu apsolutno.
Sama pomisao da će ti nešto vezano za mene, bilo kako, izmamiti osmeh... meni je savršena. ^_^ Znaš li koliko neko treba da se voli da se jednostavno pusti... ne vezuje... ne guši ni sa čim.. da ti taj neko i sreća tog nekog budu bitnije od sebe samog.... da ti je, bez obzira na to, koliko te ždere činjenica da taj neko ima tamo negde nekog trećeg... ko mu i ne znači... ali s kim može da provede vreme kad mu dune... bio s njim ili ne, poražavajuća... a opet, nebitna ako je taj neko tvoj srećan... da... šta da ti pričam uopšte?
Ovoliko.
Budalo blesava.
