"A meni noć nikad da prođe."
Ovo mi nekako postaje rutina. Tri ujutru, oči kao sarme, i neka vrljava muzika u pozadini. S tom razlikom što koliko god da mi je soba trenuta sređena, misli, ne da nisu... nego sačuvaj Bože koliko nisu. :)
Niko mene ne može toliko da izneveri i povredi kao što mogu to ja sama. Danima mi se odraz iz ogledala ruga. Plazi. Smeje. Podsmeva. Prezire. I niko ne može da mi više stvari koje ne želim da čujem saspe u facu, osim mene same.
Nisam šizofrenik. Nit' sam šta već. Jednostavno... osećam samo da konstantno najveću borbu vodim sama sa sobom. Bilo da je to oko treninga... ljubavi... fakulteta... ne znam, ali jednostavno, rat u mojoj glavi ne prestaje.
Htela sam iskreno, večeras da se rasplačem, da izbacim iz sebe sve to. I vidi čuda, cvrc. Ne može. Presušilo. Osećam se mrtvo.
U jednom trenutku se zanosim time kako ću da prijavim svih sedam ispita i da očistim ceo semestar u roku. I kontam, što ne mogu. U drugom, samoj sebi skačem na kičmu i pitam se jesam li normalna i kako mislim da stignem sve to. U trećem, kažem sebi, okej, počinješ da radiš vežbe. Moraš da se središ. Gledaj više na šta ličiš. U četvrtom, ubeđujem sebe kako je to nemoguće. U petom, razmišljam kako te savršeno boli dupe za mene, čim si me iskulirao. U šestom, samoj sebi ređam sve po spisku jer se možda tripujem.
I tako. Iz momenta u moment. I onda, i kad se fokusiram na nešto što radim... čim to završim, bojno polje opet počinje da bukti. Alo bre!
I ne mogu da spavam. I ne mogu da smirim misli. I ne mogu ništa.
I počinjem da verujem da je sve ovo prilično sjebano i pogrešno. Bar u mojoj glavi.
Osećam se kao da hodam po žici nekoj. Nad provalijom. Ako samo udahnem kako ne valja, gubim ravnotežu i padam. I da mi je bar da padnem jednom do samog dna, da znam da ne mogu dublje... i da počnem da se penjem.
E, možda mi to i treba.
Ajde, ako može gore, daj mi jebeno gore. Da idemo dalje konačno.
Ovo, ovako, više nije za ljude.
I ne znam šta bi bilo sa mnom da mi nije osobe koju ne znam da li više smatram prijateljem ili bratom. Ne znam.
Tužna sam. Onako. Prilično.
A sjebana sam dovoljno, da više, ne mogu ni da se zaplačem. :)
Ne, nisam dobro.
Hvala što ne pitaš.
A ti? Kako si?
A da, ne možeš da mi odgovoriš. Zauzet si.
