"I don't know what you do, but you do it well! I'm under your spell."
Jesam ti rekla skoro koliko te volim tako blesavog? Mm?
Koliko je s tobom sve nekako, fino.
Znaš... ti si jedina osoba koja u meni budi derište ono koje najviše volim u sebi... nežno, pažljivo, dobro, fino. Ono koje pakuje paketiće, i čeka svoj :O. Znaš li koliko me je oduševilo kad si mi rekao to... :O
Nemaš pojma.
I znaš šta mi je posebno drago... to što od kad sam tvoja, svoja sam sasvim.
A čak nismo ni zajedno.
I ne znam hoćemo li ikad biti.
Znam samo... da si nešto moje. Samo moje.
Napolju je toliko hladno inače, da mi se kosti lede. A meni je toplo i ako se tresem. Šta znam.
I baka mi je tu. I divna je. I obožavam je.
I evo, idem da učim. U petak uveče.
Šta ćeš.
Fino je.
:)
"Bol je samo slabost koja napušta telo."
Ceo život sam jedna krofna. Onako. Solidna. Nisam predebela, ali debela jesam. I godinama imam komplekse zbog toga. Od kako sam se vratila iz Bosne, i od kako sam krenula na faks, na svu muku, ugojila sam se dobrih deset kila. Sramota me je da te vidim, bez obzira koliko želim to. A počinje da mi bude muka od takvog osećanja, i to samo tako.
Svaki dan, "od sutra" počinjem sa treniranjem i dijetama... Svaki dan "od sutra" ne jedem slatkiše, ne pijem sokove i ne jedem testa. Svaki dan to jebeno "od sutra"... a ja svaki dan sve deblja i deblja.
Na moju visinu, 80 kila je preterano. Stvarno se loše osećam zbog toga, i besna sam na sebe jer sam dovela samu sebe u tu situaciju.
Kad stanem pred ogledalo, muka mi je. I sklonim se.
Pa u krug.
I ne znam zašto uporno tražim izgovore. I zašto psihičke probleme, rešavam hranom. Tj. mislim da ih rešavam. Rešim ih privremeno, jedem, ne mislim dok jedem, jedem, jedem, jedem, i sjebem se ovako.
I u krug. Nije mi ni do čega...
A ne znam čemu sve to?
Vreme je da se sredim, jer ako se ne sredim sad...
Ode sve u vražju mater još gore.
A s obzirom da toliko želim da te vidim, zaista želim da pred tebe izađem nasmejana i samopouzdanija bar malo nego sad. :)
Valjda bi to bilo to.
Ne znam.
Nek' to od sutra, bude sad. Od sad.
"Dođi da ti ispričam svoje snove sne..." :)
Danas mi je bio jedan od onih dana kad radim i kad mi dan proleti... a onda uđem u stan, uključim peć u svojoj sobi, zatvorim vrata i izgubim se u jorganu. Slušam muziku. Gledam film. I odmaram. Ćutim. Dugo, ćutim. I imam svoj neki mir.
Danas sam posle tri nedelje odradila sliku odlično. Možda bi još nešto sitno trebalo da joj se doradi... ali je u suštini to to :).
Negde u svom ovom haosu u sobi, pod ovim jorganom... fališ. Da ležiš sa mnom, piješ kafu s cimetom, i dišeš... da se ušuškam i da upijam. Boje. Miris. Tebe. Sve.
Ne prođe ni dan da ne pomislim na tebe čim oči otvorim. Ne znam što.
Toliko si mi tu bio u svemu, da ne želim da zamislim dan bez tebe. Na bilo koji način. To što si preko granice, negde, tamo... meni ne znači ništa.
Negde, u sebi, verujem, užasno verujem u tebe... i u sve to što imamo. :)
I to me nekako i vodi dalje. I kad posustajem, i kad mi dođe da odustanem i kad šta sve... znam da si tu... i da nije sve crno. Ima zelene dosta u tome :).
A u Beogradu je ledeno. Ja sam izmorena. Načisto. I odoh da odgledam film koji si mi poslao. Da odspavam turu, pa da radim dalje.
:*
A u glavi tutnji... "Kako bih voleo... o kako bih voleo... O KAKO BIH VOLEO DA SI TU!"
Ume li iko da te voli ovoliko?
O dečaku.
On je dečak kog sam upoznala sasvim slučajno, isto preko fejsa, kao i tebe. Kao i skoro 90% ljudi koji mi užasno znače. Nikad se nismo nešto muvali, ni družili, nemam pojma zapravo šta smo radili... znam da mi prija da pričam s njim.. i da smo na kafu izašli jednom... i da smo otišli na neku predstavu u nekom društvu ogromnom jedno veče i to je to.
To je jedna od onih osoba, s kojima se ne čujem često, ne družim preterano, ali su nekako tu uvek kad treba... Jedna od onih osoba za koje stvarno volim da znam da su srećne... i zbog kojih me, iz nepoznatog razloga, iskreno boli kad znam da nisu dobro.. i tad mi se upali lampica koja mi se upalila večeras... :)
Posle neke priče... dobila sam sledeću poruku... na koju nisam znala šta da odgovorim...
"znaš kako..ja smatram da na ovoj planeti postoji...10 posto velikih ljudi stvorenih za velika dela..samo 2 posto svesno je toga...ostali,ne..onih 90 posto se bori, neki manje,neki vise, neki ''uspeju'',ali samo deset posto nosi neku iskru u sebi..Bogom danu..mislim da je i ti imas..siguran sam u to.."
Znaš, ne tražim ti zamenu. Niti bih volela da je nađem... samo mi je drago što postoje ljudi koji imaju lepo mišljenje o meni, bez obzira na to kako izgledam i čime se bavim. Volim što imam dokaze pred nosom da dobri ljudi još uvek postoje u ovom prljavom svetu.
I znaš... što više ljudi upoznajem, to te nekako više volim... jer koliko god lica da sretnem, ti si uvek nešto posebno. I nešto veće. I nešto moje... na neki način. I dišem za trenutak da iskočim iz busa i skočim na tebe da te zagrlim ponovo.
Ne znaš koliko mi nedostaješ.
Wish you knew.
Nešto me je uhvatilo neko radno raspoloženje... za ne verovati. :)
Čak sam i papire razvrstala, poslagala, očistila pribor, sve. :O Četke. Koje ne čistim nikad.
Sve je okej.
I evo me, sedim i radim.
Kao konj.
I fino je.
Koliko meni raspoloženje varira iz minuta u minut, čini mi se da stvarno nije zdravo.
No... rešila sam da odradim taj kolokvijum kako treba, kako znam i umem... i da gazim.
Čak sam osmislila projekat koji želim da radim pored toga. I počela da radim na njemu.
I tako.
Šta znam...
I poklon sam ti spremila.
A nemaš pojma.
Nit' ćeš imati... :)
Sećaš se kako si mi jednom pomenuo da skupljaš one šećeriće iz kafića?
E vidiš, angažovala sam bukvalno svaku osobu koju znam da mi skuplja iste... jer ja ne izlazim.. i fascinantno mi je koliko sam pomoći dobila za tako nešto :). Toliko da sam ti kutiju napunila šećerićima iz pola Evrope bukvalno... :)
Sutra će mi ujak odštampati knjigu "Zato što te volim" koju volim najviše na svetu, jer nemam pare da je kupim...
Koja će da završi u toj istoj kutiji.
I radim na još nečemu, umesto pisma i čestitke...
I radujem se tom novogodišnjem paketiću koji ću ti poslati obojenog u tvoje omiljene boje :) više nego bilo kom koji bih nekad primila sama.
Znaš...
Za jedan tvoj osmeh i trenutak sreće, prave sreće, ne znam šta ne bih uradila.
Ti. Ne znaš.
Apsolutno nemaš pojma koliko te volim.
Budalo jedna.
"Only hate the road when you're missing home."
Ne vraća mi se za Beograd. Uopšte.
I opet mi se skuplja knedla u grlu. I opet me mrzim da živim. I sve me nervira.
I u pičku materinu više...
