"Dođi da ti ispričam svoje snove sne..." :)
Danas mi je bio jedan od onih dana kad radim i kad mi dan proleti... a onda uđem u stan, uključim peć u svojoj sobi, zatvorim vrata i izgubim se u jorganu. Slušam muziku. Gledam film. I odmaram. Ćutim. Dugo, ćutim. I imam svoj neki mir.
Danas sam posle tri nedelje odradila sliku odlično. Možda bi još nešto sitno trebalo da joj se doradi... ali je u suštini to to :).
Negde u svom ovom haosu u sobi, pod ovim jorganom... fališ. Da ležiš sa mnom, piješ kafu s cimetom, i dišeš... da se ušuškam i da upijam. Boje. Miris. Tebe. Sve.
Ne prođe ni dan da ne pomislim na tebe čim oči otvorim. Ne znam što.
Toliko si mi tu bio u svemu, da ne želim da zamislim dan bez tebe. Na bilo koji način. To što si preko granice, negde, tamo... meni ne znači ništa.
Negde, u sebi, verujem, užasno verujem u tebe... i u sve to što imamo. :)
I to me nekako i vodi dalje. I kad posustajem, i kad mi dođe da odustanem i kad šta sve... znam da si tu... i da nije sve crno. Ima zelene dosta u tome :).
A u Beogradu je ledeno. Ja sam izmorena. Načisto. I odoh da odgledam film koji si mi poslao. Da odspavam turu, pa da radim dalje.
:*
A u glavi tutnji... "Kako bih voleo... o kako bih voleo... O KAKO BIH VOLEO DA SI TU!"
Ume li iko da te voli ovoliko?
