O dečaku.
On je dečak kog sam upoznala sasvim slučajno, isto preko fejsa, kao i tebe. Kao i skoro 90% ljudi koji mi užasno znače. Nikad se nismo nešto muvali, ni družili, nemam pojma zapravo šta smo radili... znam da mi prija da pričam s njim.. i da smo na kafu izašli jednom... i da smo otišli na neku predstavu u nekom društvu ogromnom jedno veče i to je to.
To je jedna od onih osoba, s kojima se ne čujem često, ne družim preterano, ali su nekako tu uvek kad treba... Jedna od onih osoba za koje stvarno volim da znam da su srećne... i zbog kojih me, iz nepoznatog razloga, iskreno boli kad znam da nisu dobro.. i tad mi se upali lampica koja mi se upalila večeras... :)
Posle neke priče... dobila sam sledeću poruku... na koju nisam znala šta da odgovorim...
"znaš kako..ja smatram da na ovoj planeti postoji...10 posto velikih ljudi stvorenih za velika dela..samo 2 posto svesno je toga...ostali,ne..onih 90 posto se bori, neki manje,neki vise, neki ''uspeju'',ali samo deset posto nosi neku iskru u sebi..Bogom danu..mislim da je i ti imas..siguran sam u to.."
Znaš, ne tražim ti zamenu. Niti bih volela da je nađem... samo mi je drago što postoje ljudi koji imaju lepo mišljenje o meni, bez obzira na to kako izgledam i čime se bavim. Volim što imam dokaze pred nosom da dobri ljudi još uvek postoje u ovom prljavom svetu.
I znaš... što više ljudi upoznajem, to te nekako više volim... jer koliko god lica da sretnem, ti si uvek nešto posebno. I nešto veće. I nešto moje... na neki način. I dišem za trenutak da iskočim iz busa i skočim na tebe da te zagrlim ponovo.
Ne znaš koliko mi nedostaješ.
