Ja bi' mog'o da mogu.

Nisam znala šta sam sve.

Eno, pre dva dana započela sam projekat za digitalnu sliku, iliti predmet koji imam na fakultetu, za ispit. :)
Rešila sam da se bavim pitanjem identiteta... i ispitivala sam sve moguće ljude koji su bili voljni da izdvoje par minuta, da napišu šta sam... :)
OD toga da sam poludela, da sam kinder jaje, preko toga da sam trapava, smotana, zanimljiva, šašava, budala, ovakva i onakva. hahaha Nisam ni znala zapravo kako me ljudi vide. Oni koji me znaju, oni koje volim, oni koji misle da me znaju, oni koje ne volim, oni koje znam iz viđenja... :) I divno mi je koliko se ljudi odazvalo... i koliko mi je pomoglo. :)
Ono što mi je još zanimljivije je zapravo to koliko ja sama o sebi imam loše mišljenje. I koliko se kose jedno s drugim moje viđenje sebe i njihovo viđenje mene... :)
I nekako, imam utisak da će ovaj rad stvarno biti nešto!
A napolju je sneg. Predivan. I sve je belo. A meni je u sobi taman...
Meka, najmekša moguća pidžama... šoljetina kafe, limunada i knjige za ispit. Pa idemo :).

Niko mi nije rekao da je moguće zavoleti ovaj grad... i ovo mesto.. i sve ovo zajedno. :)
Niko mi nije rekao da će biti teško, ali da će vredeti...
I bolje što nije.
Možda ne bih umela da cenim sve to.

Neki bi to prosto tugom nazvali.

Noćas sam rešila da pobedim samu sebe kako znam i umem. Otkad sam se doselila ovde, nikad nisam bila sama sama, skroz. Uvek je neko bio tu. Dolazio, prolazio, odlazio, čekao... društvo... moji... rodbina... a onda me stigne tih par sati pred noć i sama noć, i ja treba da ostanem sama sa sobom, da radim... i da trpim samu sebe. I slomim se. Toliko me nervira to. Valjda nisam navikla da budem sama. Sama sa sobom. Nije mi jasno kako me trpe ljudi s kojima sam uvek, kad ja samu sebe ne mogu da podnesem, bukvalno ne mogu da podnesem.
Evo, sedim, k'o u bunkeru za ovim stolom. Slikam celo veče. Razvrstala beleške. Sve odredila kad šta i kako. A ne živi mi se. Ama. Ni trunku. I sve hoću, i sve radim što je najgore... al' ne biva. Stoji mi knedla u grlu. Ne mogu ni da plačem. Pitala me je kako sam, rekla sam joj odlično dok ne razmišljam o tome...
I preopterećena sam nekim glupim pitanjima i stvarima. Valjda sam u poslednje vreme shvatila koliko volim svoje roditelje... i koliko vreme nenormalno brzo prolazi... i koliko su se ljudi promenili. I krivo mi je što sa rođenim stricem ne govorim. I što ne viđam sestru. I krivo mi je što pojma nema da sam dobila desetku iz predmeta za koji sam se plašila najviše pored još jednog... i krivo mi je što to klinče raste, a ne zna ni ko sam. I krivo mi je što nisam karakter da odradim neke stvari do kraja. I krivo mi je što sam sa njim prestala da razgovoram onako, odjednom, i što je ispao kreten kakvog nema... I za nekog koga boli uvo za njega, ja sam neko ko previše razmišlja o njemu. A neću mu reč reći u životu. Obećala sam samoj sebi.
I ne znam...
Imam Mileeeeeeeta mog. Koliko volim tu devojku. Koliko je čudan splet okolnosti pod kojim sam je upoznala. Koliko je malo vremena potrebno da se razumeš sa nekim i da zavoliš nekog, i da počneš da se družiš s njim...
Nikad nisam imala najbolju drugaricu. Ono, baš baš. Tačnije, nikad. Do trećeg srednje, onda sam upoznala stvorenje koje sam dugo već znala, ali nisam znala ništa o njoj. A sad, Miletaaaa, na faksu. :)
Ne znam kako rečima da opišem stvorenje s kojim mi počne i završi se svaki dan. Zajedno smo na faksu, zajedno smo pre faksa, posle faksa... pričamo o svemu i svačemo. Idemo svuda. Pomažemo jedna drugoj. To je jedna od onih osoba za koju radim sve što radim za sebe, i više od toga... I nikad ništa ne traži ali uvek da sve od sebe i nađe se tu.
I valjda u sekundi shvatiš neke stvari.
I kad je tu, lakše je. Dobro sam, i ne mislim. Nisam sama.

Plače mi se. Jebem li ga što već.
I teško mi je. Užasno.
Al' će proći.
Ako ništa, šest ispita stoji da se spremi za šest dana. :)
A šest mi je srećan broj, uvek bio.
Samo da ne bude i šest u indeksu :D crna ja.

"Ja imam neke fore, da na te ne mislim i tako smuvam dan."

Ovo je jedan od onih dana, po kojima komotno može da se napiše scenario za neku dobru komediju, samo što meni nije bilo to toliko smešno.
Ustanem, nema struje. Pre toga, ne čujem alarm. Radim drugu radove celo jutro, ne stignem svoje da završim. Krenem na faks, na pola puta se setim da nisam indeks i semestralni list ponela uopšte. Nema tramvaja za nazad tri godine. Eto ih četiri u isto vreme. Dođem u stan, provalim da mi je taj isti semestralni list, PRLJAV od ne znam ni ja čega. Ulećem u drugu trolu brzinom svetlosti :D sapletem se o sopstvenu mapu na izlazu, poubijam ljude sa njom, glumim supermena i počinjem da letim koliko je kreten naglo zakočio, zalepim se u šipku i stegnem je toliko jako da zakačim ono dugme stop i u tom trenutku se resetuje ceo bus plus aparat, izlazim crvena kao rak... trčim uz brdo šugavo, čekam glupu 65icu, i nje NEMA I NEMA I NEEEMAAAA krenem peške, ona elegantno projuri pored mene... Pukne mi torba. Sjebe mi se patika. Krenem da namestim torbu, zalepim nekog čoveka iza sebe krvnički, u zemlju da propadnem. Ulazim na faks, taj drug overava semestar i kaže, zakasnila si, već me ocenila. Kad nisam počela da plačem od muke.
I na kraju, mi da desetku. A zbog nje sam htela da se ispišem sa faksa.
Drago mi je ako ništa, što sam stigla kući živa i zdrava :D
Poluživa do duše, ali dobro. (:

Osećam se kao zmaj. Kao da je ceo svet moj. Valjda, zato što sam uspela. Zato što sam prvi put u životu nešto počela kako treba! Prvi put sam zadovoljna. Prvi put mi je rođeni otac rekao "Svaka čast!" :) Prvi put sam zapušila usta i njemu i samoj sebi. Prvi put sam. Jebote. Prva ocena mi je desetka. Samoj sebi zvučim kao najgori štreber, ali me toliko boli dupe, da ne umem da ti opišem. :)
Stvarno sam srećna.
I ne znam kako ću da preživim deset dana sam u stanu sa knjigama i bojama, ali hoću. :)

"Nemam te. Jer iz dana u dan ja sve bolje te znam... neka druga te ljubi, a to više nisam ja." :)

Zaboravio sam koliko si komplikovana. Rekao je, onako, usput, dok smo pričali.
Možda nisi ni svestan koliko pamtim svaku reč koju izgovoriš... i koliko mi je upečatljivo ostalo njeno ime, i ono da je JEDINA koja ti se baš dopadala :). I sve češće viđam po onom šugavom fejsu neke stvari... i sve se ređe čujemo. I sve smo dalji i dalji.
I sve više i više bežim u neke još sumanutije stvari. I sve sam dalja i sama. Od tebe i od svega toga. A nisam htela tako.
A od njega svesno bežim, jer znam i ko je i šta je, i sve to ni na šta dobro ne može da izađe. Ali znaš, kad ne vredi... Dođe, nasmeje se, pogubim se... Legnemo, gledamo film, izgubim pojam o celom svetu... Dišem. Poljubi me. Puf. Sutradan, nikom ništa. To je ono što me izluđuje.
I svaki put, izađem iz jedne katastrofe, uletim u još veću...
Ne znam šta je to u meni što privlači sve takve čudne stvari.. ali očigledno nešto jeste. Iskreno, više se i ne bunim. Radim onako kako mi odgovara u trenutku.
Samoj sebi ne bih priznala da počinje da mi se sviđa i da mi znači užasno. To je neko sa kim ja treba da provedem svaki jebeni dan naredne dve ipo godine na fakultetu. Ne smem to da radim sebi. :)
A ni njemu.

A počela sam da se sređujem fizički. Do sad sam na faksu isto, iz skoro svega uzela maksimum, negde mi fali po 3, 4 boda (: ... moji roditelji ne mogu da veruju šta se dešava. Nikad nisam bila ne znam koji đak. NI u osnovnoj ni u srednjoj, sve me je mrzelo. Sve sam mrzela.  Bljak.
A sad... :) Uživam. I radim, dan i noć, dan i noć, bukvalno! Ne sećam se da sam skoro legla pre 2, 3, 4 :) i uživam!

Molim Boga da mi sačuva ovo malo živaca što imam. Sve ostalo će doći na svoje!

"A ne bih ti se javio ni kada bi me nazvala... ma da si mi iz oka ispala."

Koliko je pesma glupa, a koliko ne mogu da je izbacim iz glave.
Crtala. Na faksu sat ipo, u kafiću dva sata, u menzi pola sata, kod kuće osam sati u cugu, i to sve lepo u jednom danu... skrpila sve radove za ispit i Boga mi mog, nameračila se da nekom jebem sve po spisku ne dobijem li pristojne bodove za ovo.
Nije mi teško psihički da radim. Stvarno volim ovo. Ali ova hronična neispavanost mene košta mnogoooo živaca. Postajem sve manje i manje tolerantna, pogotovo na bezobrazluk. Sve više ne biram reči kojima gazim one koje me gaze. A za ljude koje volim, mogu život da dam ovog trenutka. Malo ih je, ali dovoljno. Taman.
Nisam mislila da ću ikad zavoleti ovaj grad. Zapravo, i ne volim ga. Volim ljude koje sam srela. Ne sve, neke. Ali ih stvarno volim i stvarno su mi dragi. Obožavam svoj fakultet. Obožavam svoju sobu, od tri sa tri, koju sam ušuškala kako meni odgovara. Volim mir koji imam iako me nekad ubije u pojam. Volim što sam uspela da prevaziđem samu sebe u nekim stvarima i da se iskreno posvetim onome što je bitno. Volim što sam pronašla volju da istrajem u nekim drugim.
Volim što sam ovde gde sam.
I možda nisam na putu na kom sam htela u svakom trenutku, ali sam definitivno na onom na kome želim da budem. I srećna sam. Manje više. Fali tu po nešto... Fali mi neko: Ili ne fali. Splet okolnosti je u poslednje vreme jako zanimljiv. :)
I nikad čudniji. I nikad luđi. I nikad se retardiranije stvari a lepše nisu dešavala iako sam svesna da će mi se obiti o glavu kad mi najmanje budu trebale... ovaj put biram, kao i prošli, trenutak. :)
I nije mi krivo.
I jedva čekam da prođu ispiti, da se naspavam.
Pa da se razmrdam još malo. I prvi put verujem u sebe, i verujem da ću uspeti u onome što radim. Jer nikad ovoliko sebe nisam uložila u nešto. NIKAD! I makar se ne isplatilo sad, isplatiće se nekad, sigurna sam u to. :)
A do tad, ko preživi pričaće.
I Boga mi, ako čujem nekog, kako je moj faks "šta vi tamo, samo nešto frlj frlj, i gotovo. ne učite 1000 strana za ispit" garantujem da ću dobiti želju da ga uvedem u sobu, da uhvatim sve radove i sav pribor, i da ga grunem iz sve snage u glavu sa svim tim odjednom. (: Čisto da vidi, kako je to frljfrlj :D.
I nedostaaaaaaaaaaaaaju mi neki moji ljudi. Mnogo.
Ooo da je sreće da taj 14. februar dođe što preeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee! Da pokupim pinkle i da pobegnem odavde na dva dana, da se odmorim :)!

I uvek sam raspoložena, dok ga ne vidim na faksu, kako se pravi lud kao da se nikad ništa nije desilo... a znamo i on i ja da jeste. :)
Čak i to progutam. Ali kad vidim koliko je neodgovoran prema sebi i koliko velike šanse ima da padne godinu i da više neću moći da ga viđam svaki dan.... samo mi stane ona knedla u grlu, i sve padne u vodu.
Anja, idiote, da l' da jednom ne pojedeš govno?
A rekla sam da neću ni sa kim živim da se spetljam ove godine.
"Neću nikad." Neću klinac.

Mene će sopstvene emocije da ubiju, ništa drugo. Kad tad. Ubeđena sam kad umrem, umreću samo zato što više nisam mogla da izdržim psihički samu sebe.

"It's like ten thousand spoons when all you need is a knife."

Stegne me neka knedla u grlu. Ni makac. Odradila sam dobar deo radova za ispit večeras... za dva ipo sata. Samo da ne mislim. Da se koncentrišem na nešto treće. Kad radim, jednostavno, jedino mi je bitno, je li senka otišla kako treba, je li linija dobra ili ne, pod kojim uglom treba ovo, šta je onde... i slično. Nema tebe, nema njega, nema poremećenih bivših devojaka koje koga, nema prozivki, nema vređanja, nema ledenog stana, nema pune korpe veša za pranje, nema dijete, nema želuca koji se savija od gladi, nema samoće, nema daljine, nema NIČEG. Samo papir, olovke, i ja.
Nisam ja štreber, stoko. Ja sam neko ko jedini ventil vidi u tome. U tome što će da sprema ispite, i da radi nešto... Šta da radim ovde koji moj? Gde da idem kad nemam prebijenu paru? S kim da idem?
I nisam ja nikakav dupeuvlakač. Mrzim takve ljude. Radim ono što smatram da mi je potrebno. Sedim, i čvrljim stolicu. Vodim uredno beleške. Jer znam kako sam završila i osnovnu i srednju, zato što sam sedela na ušima, i nisam pipala ništa. I svesna sam da mi ceo život zavisi od ovoga. I nemam potrebu da se štekam bilo kome. Samo imam petlju da kažem šta mislim, i da se nasmejem. Ne svađam se. Ne vadim oči nikom.
I pomognem svakom. Zvana ili nezvana. Sve što radim za sebe, podelim sa njima. I ne grize me savest. Jer nema za šta.
I jebe mi se.
Samo bih da se osetim živo opet malo. Jer ovako više ne mogu Boga mi mog.
K'o da sam umrla sama u sebi onako. Fino. Polako.
I ništa ne može da me pokrene.
I sve što radim, radim mehanički. Mehanički sređujem, mehanički učim, mehanički dobijam te ocene i radim te kolokvijume. Mehanički dišem.
I ništa me ne pokreće. I ništa u meni ne budi ono nešto, da se osećam srećnom, bar na kratkooooooooooo! NIŠTA pod milim Bogom.
I počinje da me plaši to.
Opasno.
I sve se više povlačim u sebe, i sve manje pričam, i sve više imam potrebu da isparim.
Da pobegnem.
I još više, da me bar neko nađe.
Al' nema nikog. :)
Standardno.

I take a deep breath and I get a real high and I scream from the top of my lungs! (:

Do četiri jutros sam zaginula sa mastilima, bojama, olovkama, papirima, kolažima, ne znam ni ja čim... da bih prvi put u životu čula, odlično si to uradila! I još, kolokvijum, prođe, začuđujuće dobro. I izvučem i maksimum na seminarskom. I tako. Šta znam...
I jutros sam se nakanila, otišla na Vma, i dobila taj plan ishrane i sve to. :)
I sad idemo dalje.
Nekako sam rešila da ova godina, bude moja godina. Da sredim samu sebe do toga da kad se sledeće januara pogledam u ogledalo mogu da kažem sebi, USPELA SI.
Hoću da očistim godinu u junu. Hoću da radim celo leto. Hoću da skupim pare za fotoaparat. Hoću da smršam i da se sredim. Hoću da zapušim usta ovima što hoće da se "druže sa mnom". Neću da imam dečka. Neću ništa. Hoću samo da se dovedem u red i psihički i fizički. I hoću da naučim da kontrolišem samu sebe.
I stalno čekam neko, sutra, od sutra ću ovo, od sutra ću ono... jutros sam ustala, i rekla, od sad. :)
I nekako, prvi put verujem u sebe. Iskreno.
I prvi put stvarno imam želju da uradim nešto i da to nešto promenim. Jer ovo ovako ne ide.
Neću više da stanem ispred ogledala, i da mrzim ono što vidim. I neću više da budem mrtva iznutra. Onako. Prazna.
Hoću da budem zadovoljna onim što sam, i onim što radim.

Ako ništa, odličan mi je podstrek to što mi je godina započela desetkama, i jakom devetkom koju sam profesor hoće da poništi da odgovaram za deset, jer kaže da mogu. Šta više?
Imam podršku troje, ljudi koji mi nenormalno znače. I podršku svojih.
Neko za ceo život, nema to.
I šta, sa nepunih 20 treba da sažaljevam sebe. Neka hvala.

I u pravu je kad kaže da patetišem. Mnogo ja jedem govna. I tražim sebi izgovore i opravdanja. I idealizujem sve.

I nema više. :)
Ako ja ne zavolim sebe, ni je ni čudo što niko drugi neće umeti da me voli.

"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."

Kretenka nam je danas najavila kolokvijum za sutra. :)
Bingo.
A radovi će sami da se urade do sutra, i to pravo će da se nauči samo. I neko će drugi umesto mene da ode sutra na vma. :) Ej bre. I na svu muku tamo neka seljanka od bivše devojke, dečka s kojim nemam ništa, meni nešto trtlja i smara... pa majku mu. :)
Što ne volim ljude u poslednje vreme, to nije zdravo. Četiri osobe i kraj. S njima mogu. I njih stvarno volim. Ovo, ostalo... samo mi dođe da se izvrištim i da pobegnem od svih njih.
Sva sam umazana u lepak. Atomska bomba mi je zveknula u stanu. Pedeset sedam puta pokušavam da uradim nešto, i ono neće pa neće pa neće. Pa tačno počinjem da pizdim.
A ispiti nikad bliže. A kolokvijum tek. Muka mi je. Muka!!!
Je l' može jedna lepa stvar da se desi? Jedna??? JEBENO JEDNA BAR? :)
Mmm... čisto eto, da me vrati u život. Može. Nekom drugom. :)
Ako sam ti ja curo najveći problem u životu, ti ne znaš koliko si srećna. :)
Muka mi je od ljudi. Muka. Sve mi dođe da ih pošaljem u pičku lepu materinu. I poslaću ih Boga mi mog. Samo nek' me još neko zajaše.

A do tad, samo da molim Boga da mi paklica pretekne do ujutru. I da uspem da se suzdržim i da se koncentrišem da odradim ovo kako treba.

Nije mi jasno, što sam svima trn u oku kad nikom ništa ne radim...
Prvo sinoć ova guska. Danas u tramvaju neki čiča, koji me gleda i dere se TO SVE LUDOOO, SVE SE DROGIIIIIRAAAAAA, SAMO NABIJE SLUŠALICE U UŠIIII I BAŠ IH BRIGA. Kud ga ne spucah onako matorog, da izleti kroz prozor, pa da bar ima za šta da me proziva. Ona što mi predaje dva glavna predmeta, na nos ima da mi izađe. Počela je prvog oktobra bukvalno da me dribla. Nisu mi jasni više svi ti ljudi. Niko. I nemam blage veze kako ću da položim ove ispite. I kako ću da odradim sve ovo. Ne znam. I najviše me nervira što moji očekuju ne znam ni ja šta od mene. A kad omanem lepo sve, biće mi još veselije. Već sam čula rečenicu: "Guraćemo se mi u kući opet u martu." Ma marš i ti. 

"A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca..."

Dođe ujka, i donese kutiju punu prastarih fotografija... dođe baka, i iznese još dve. I izbegavala sam ih do malopre. Dok su ih oni gledali, ja sam se sklanjala sa strane... Toliko tuge i sreće u istom momentu ja nikad ni u čijim očima videla nisam kao u njihovim tad. Od većine tih ljudi, ostao je nažalost, samo taj trag na fotografijama... moj pokojni deda... pokojni pradeda... i ostala rodbina. :)
A onda gledam, svoje fotografije kad sam bila mala. Gledam onu decu, ujakovu, koja su juče imala dva tri meseca, a sad idu u predškolsko i u školu... i sledim se kad pomislim da sam sad ja ta koja ima 20 za malo i ide na fakultet... a onda vidim sliku, svoje majke i svog ujaka, i tate između ostalog, koji isto tako imaju na tim slikama dvadesetak... i zaledim se :).
Juče sam bila derište u crvenoj majici na bele tufne u prvom razredu. Sinoć sam dobila prvu desetku. I prvu ocenu uopšte na fakultetu. I... čudno je. :)
U svojoj sobi, odmah do radnog stola na zidu... držim fotografije. Fotografije meni dragih ljudi... :) Nervira me što nemam još uvek sve koje sam htela. Planiram da ih uradim čim dođem do nekih parica... večeras sam sklonila još tridesetak... kad sam ja bila mala... kad su mama, tata i ujak bili mali... kad su baka i deka bili klinci. Neverovatno mi je koliko iste crte lica imam kao baka.
Nekako, kad pogledam u taj zid... i vidim sva ta lica... i kad mi je najgore, skupim petlju da idem dalje... jer negde u sebi znam da veruju u mene i da su tu... čak i oni što više nisu.
I dugo se nisam rasplakala kao noćas kad sam videla fotografiju na kojoj sam malaaaaa, minijaturna, da... i na kojoj me pokojni deda nešto hrani, i gnjavi. :)
Nikad se nisam zapravo ni pomirila sa činjenicom da tog čoveka više nema. On je jedna od onih osoba kojoj nikad nisam rekla koliko ga volim. A volela sam ga i volim ga dan danas. Poslednji put kad sam tamo bila, bio je poslednji put kad sam ga videla... sećam se kao juče da je bilo... dao mi je neki mali  mp4... jer njemu "ne treba više..."... i zagrlio me je jako. I nije viš enikad dao ocu da nas odvede tamo jer nije hteo da ga pamtimo zakucanog za krevet. Užasno mi nedostaje. Za svaki rođendan je zvao da nam čestita, slao mejlove, i online čestitke, čisto, da bude siguran :). Terao me je da učim da kucam č,ž,ć,š i đ hahaha. Otud mi i to. Čuvam onaj mp4 i ako se bukvalno raspao. Stoji mi iznad radnog stola. :)
To je jedino što imam od njega ovako.
I nikad, ali nikad neću da oprostim sebi što mu nikad nisam rekla koliko ga volim i koliko je dobar deda. :)

I tako... isto... pokojni pradeda... Ne znam.
Uhvati me tako noć, i pritegne.
E zato ne volim praznike.
Ni jedan jedini. I Božić, sve više boli.
I sve.

I nedostaju mi, užasno.
I jebiga.

Nek' im je laka crna zemlja.

P.s.
Eto, zato te ponekad gušim. I podsećam te koliko mi značiš. Idiote retardirani. A ne zato da bih te udaljila od sebe. A to je izgleda jedino što sam postigla. I baš me briga. Neka. Budi derle. Do kraja. :)

(: saniiiiiii dej.

Hristos se rodi :)!
Samo ovaj Božić volim od svih praznika. Svi smo tu, sem pokojnog pradede... godinama. Isti običaji, samo sve stariji i stariji mi.
I još sam sedmi januar sačekala tako što mi je na mejl stigla lista rezultata sa kolokvijuma na kom sam uzela maksimalan broj poena. :O
I tako. Šta znam.
Moji su malopre otišli kući. Čudno je. Prvi put ostajem ovde, sama, a nisam mala i nije raspust neki nešto, pa je ne znam...
Sutra bežim nazad, i počinje papreno zagrevanje za ispite. :D Veći mi je ispit to koliko mogu sebe samu da disciplinujem nego to da izađem i da dobijem ocene tamo :D. Ali dobroooooooo, Bože moj :D.
Ne znaaaaaaaam. Nešto sam nervozna. Kažu, kako ti je na Božić, tako ti je cele godine. Baš lepo ;).

"I saw your face in a crowded place, and I don't know what to do. You're beautiful."

Znaš kako kažu: "Osećam se... *tako-i-tako*"... E vidiš, ja se ne osećam. Imam utisak da me guta neka dobro poznata crna rupa. Ne ide mi se ponovo za Beograd. Ne ostaje mi se ovde. Ne znam šta ću sama sa sobom. :)
I ježim se od pomisli da ću otići sutra u selo, i za dva dana nazad u stan, sama, SKROZ SAMA, neodređeno, jer cimer neće da se vraća skoro... i to da moram malo da se suočim sama sa sobom JEBENE TRI NEDELJE PRED ISPITE. A moram da ih dam. Kako znam i umem. Ne smem da dozvolim sebi luksuz da padnem jedan jedini ispit, jer je nekom logikom mog faksa, jedan izgubljeni stručni predmet, izgubljena cela godina. Ale. Milina. :)
I muka mi je kad samo pomislim na to. :)
Al' ću da ga završim kako znam i umem.
I čudno mi je, imam utisak da ću da skrenem, ako već nisam. :)
A sve onako, na finjaka.
I frustrirana sam, užasno mnogo. I samo čekam da skinem sa vrata ceo januar. I krivo mi je što neću ići u Bosnu. Ali neću. Ne mogu. Vezaću se još više za nekog, sa kim ne mogu da budem, i koji će mi moj više sve to? Koji? Beži bre.
Bar ću da probam da se pridržavam načina ishrane i vežbi. I čega već. Ne znam.
Teško mi je da dišem. Danas, nešto posebno. A i inače. :)
Al' jebiga.
Idemo dalje.
sve imam utisak da će ceo život da mi prođe tako, uz klinac... da ništa neću da uradim sama sa sobom.

...

Sad sam i ona koju bivše devojke brišu sa profila svojih bivših momaka? Koji đavo više pobogu.
Znaš šta mi nije jasno, zašto svaki iole normalan dečko, mora da ima neku oštrokondžu iza sebe, koja ga zajebe, izdribla, šta mu ne uradi, ne znam... i onda mora da naleti na mene, i da mene zajebe malo :D? Zašto?
Ne znam ko je zapravo veći idiot... da l' ove devojke danas, koje kukaju neki klinac, da hoće normalnog dečka, a onda ga nađu, i povrede... ili momci koji urade to isto?
A nije mi jasno, ni zašto sam ja ovoliki kreten, da mi se dopadne baš neko, ko eto, tako, vuče nekog za vratom... i hoće da bude meni drug... :)?
Šta je to sa mnom, pa svi imaju želju isključivo da se druže sa mnom o.O?
Daleko bilo. Ali vremenom počne da frustrira jako.
Ne poznajem ja njega ne znam koliko. Tri, četiri dana, nebitno.
Ne znam šta taj dečko ima u sebi, ali mene to nešto kopka da ga upoznam.
I ne znam šta me je nateralo da zaboravim na trenutak sve što me je mrcvarilo tih sat, sat ipo dok smo šetali... i ne znam što me je povredilo to: "Super ćemo se družiti.." najiskrenije. Ne možeš u nekog da se zaljubiš za tri, četiri dana...
Krivo mi je samo što mi čak nije ni dao šansu da me upozna. :)
I sve se više plašim da nikad neću ni dobiti šansu da upoznam nekog. I da me taj neko upozna. Jer sve više imam utisak da ljudi to ne žele i da imam nešto u sebi što ih odbija. Samo svega mi, ne znam šta.
Ako je to, fizički izgled, jebiga. Nekad mi iz inata dođe da ostanem ovakva. I da ne vodim r od računa o svemu tome. A opet, ne želim, zbog sebe.
I nisam od onih devojaka koje izlaze vikendom, slikaju se tip top skockane, glume neka ludila, i tako dalje. Izađem jednom u mesec dana, dva meseca i smorim se kao patofna. I ne mogu. Ne volim to. Volim da ostanem u stanu i da sviram, da provodim vreme sa prijateljima. Da uživam. Da se šalim. Da šetam. Da idem gradom i da fotografišem sve što mi se svidi. Da ostajem na fakultetu dokle god mogu. Da se smejem. Da... ne znam.
Ne volim jebene diskoteke. Kafane, i gluposti. I ne volim da se upoznajem sa ljudima pod dejstvom alkohola. I neću da menjam momke svakog vikenda. I neću da se držim za ruku više sa nekim mesec dva. I neću da se udajem sad, ali neću više, da se vučem sa decom. I neću više da trpim da se neko iživljava na meni, da me tretira kao krpu, a onda da mi dolazi i da mi plače na vratima. Marš u pizdu materinu. I neću više da psujem, a ne znam kako da prestanem.
I neću više da se osećam bedno sama sa sobom, jer konstantno dobijam ispale i iste glupave rečenice od tako nekih ljudi. I neću više. Neću više ni da plačem. Ništa. Smučilo mi se.
I ko to zna? I ko to razume? Opušteno, niko.
Bitno da sam ja ona devojka na koju su ljubomorne bivše devojke, iz nekog nepoznatog razloga. Što je koji moj ljubomorna i što me briše, kad on hoće da se "druži" sa mnom? I šta ima da se druži sa mnom? I što sam odskočila malopre kad mi je poslao poruku? Što?
I koji je moj problem pa se uvek zalepim za nekog tako?
E. Neću da imam dečka. Neću da imam dečka narednih godinu dana minimum. Neću ništa. Ne treba mi niko. Neću više da izađem sa nekim, da mi bude lepo, i da čujem posle: "Ti si divna cura, ali ja bih da mi ostanemo prijatelji." E neću da ti budem prijatelj. Neću ništa.
Mani me se.
Ja svog prijatelja imam. Jednog, jedinog, za kog život ovog momenta mogu da dam ako treba. I imam dve drugarice. A poznanika koliko hoćeš. :)
I ne znam... ne znam.
Tužna sam.
Nisam čak ni besna.
Samo sam razočarana u samu sebe. I nije mi jasno više koji je moj problem.
Svega mi, nije.
A očigledno postoji.

http://www.youtube.com/watch?v=TnEkKUiT_Ic

Guši me i soba. I  zidovi. I sve. I pritisak pod kojim sam dok radim ove radove za ispite. I sve to ovako počinje, svake godine, i onda sve zajebem. Ne smem to sad da uradim, nije ovo gimnazija više, da mogu da ispopravljam posle šta moram. Znam da nije. I radim. Radim tako mehanički, da mi se gadi. U krug, i u krug, i u krug, i u krug.
Je l' ja stvarno toliko mnogo tražim?
Nije mi jasno. :)

Ko sam ja?

E, to bi bilo vrlo zanimljivo za definisati. :)
Ja sam ona devojka, koja je svima draga, koju svi "vole", koja je za svakog "previše dobra ;)", koja je "divna" ali koja je evo, već 20 godina ta, koja je uvek sama. Ili pet, ajde, da kažemo tako, realnije je.
I svima sam ja to sve, a svi imaju neku bivšu koja je prema njima ispala smrad i za njom neki klinac pate. I kukaju da hoće normalnu devojku, i ako me ne daj Bože upoznaju, onda ipak tu nešto ne valja. E muški svete, da se teraš u pičku lepu materinu više ti s tvojim rezonovanjem, izuzev mog blentavog brata i onog divnog bića koji mi je kao rođeni brat i čiju curu volim k'o sestru svoju. E, tako. Svi do jednog.
Ja očigledno imam neki jebeni problem sama sa sobom, samo ne znam tačno koji. Opet sam večeras čula rečenicu, i to, dva puta za dva sata jebote... "Ti si divna devojka. Divno ćemo da se družimo." Ajde. :)
Izvini prijatelju, ja tebe kao prijatelja ne gledam. I ne želim da te gledam. Ja imam svog najboljeg prijatelja. I novi mi ne treba. Ja sam s tobom htela nešto drugačije. I nešto lepše :). I ja sam kreten koji ti se zagledao u oči i video tamo nešto... nešto krupno i lepo. A ti si budala. I valjda si mi se zato i svideo. I valjda sam zato zaboravila na trenutak da je neko koga sam bila u stanju da čekam i koga sam čekala ovoliko dugo, u međuvremenu zaboravio i ko sam i šta sam i šta smo prošli.
Mene se tako, obično neki ljudi sete, kad odem. Kad pošaljem sve u vražju mater, i počnem nešto novo. I eto njih. Da pokvare sve. :)
Ja sam veverica. Ili ljudi misle da sam veverica.
I kreten sam. Da, kreten sam kakvog nema.
I povređena sam. I ne znam što verujem i dalje, da možda ipak ima nade za neke stvari :).
Mada, iskreno, sve više i više verujem da nema.
I sve i više želim samo da spakujem svoje stvari, i vratim se za Beograd. I da ne dođem ovde. I da ne sretnem ni njega. I da se ne svađam sa mojima. I da poskidam sve fotografije sa zida pored radnog stola. I da zaboravim sve. I da uradim nešto korisno sama sa sobom.
U celoj priči, ja sam ona što uvek zaboravi na sebe. Ali je tužno što i svi ostali zaborave na mene. :)  Ili me jednostavno ne upoznaju, i ne daju mi šansu da me upoznaju...
I krivo mi je.
Ja sam ona, što je tužna a smeje se kao šašava. Samo da ne bi počela da plače. Ja sam ona što priča "Ne treba mi niko. I neću nikog." a onda noću ne može da zaspi. Ja sam ona što je noćas ostala budna do pet, jer nije mogla da zaspi, zato što joj je mozak radio 3095'29523 na sat.
Ja sam ona, kojoj se bivši dečko posle dve godine psihičkog iživljavanja pojavljuje na vratima u sred noći da plače i da se priseća nekih stvari. Ja sam ona koja tog istog teši. Ja sam ona, koja je prema tom istom iskrena, pa ona koja dobija pretnje i uvrede. Ja sam ona koju zove u ponoć. :)
Ja sam ona, koja samu sebe tera u pizdu materinu.
Ja sam, ona, koja više nije u stanju da izdrži jednu jebenu ispalu. :)
Ja sam ona, koja ove godine, NEĆE imati dečka. Neće otići u Bosnu. I neće pustiti nikog da joj se približi.
Ja sam ona, koja je rešila da položi ispite.
Da obriše fejsbuk šugavi.
Da smrša...
I da se sprijatelji sama sa sobom, i da zavoli samu sebe... jer očigledno, niko drugi, to ne želi i neće. :)
Ja sam ona, koja može ili da se ubije, ili da se trgne.
Ja sam ona što će da živi.
A vi tako, đuture, hvala lepo. Doviđenja.
:)

"Neke se noći naprosto dogode."

Nije mi se čekala Nova godina uopšte. Do tih pola osam uveče, presedela sam u svojoj sobi i preplakala ceo dan. I nateram se da izađem iz kuće. Dok su se svi lickali i pickali, ja sam navukla pantalone i bluzu najobičniju, i otišla. I uživala kao nikad u životu.
Spustila ručnu i pričala sa ljudima. Upoznala dečka kog sam celog leto gledala preko puta bašte... jer mi je bio kolega i radio je u kafiću do nas.
Ništa se konkretno desilo nije. Samo je baš bilo lepo.
Sedeli smo i pričali do pet ujutru... onda me je zagrlio, i tu sam zaspala. :)
Tj. tu smo zaspali.
To je na neki način bio prvi put da sam se probudila uz nekog. I onda smo nastavili da pričamo tako o svemu i svačemu. O stavovima nekim, o vezama, o nekim stvarima bitnim za nas... mislim, za mene lično i za njega lično, ne zajedno. I iskreno, prvi put mi se desilo da sam upoznala nekog ko je normalan... i ko mi se na prvu loptu dopao kao osoba :).
I ne želim da se zalećem. I ne želim da se upuštam ni u šta. Samo ne želim ni da se razočaram opet.
Drago mi je bar da sam upoznala nekog, i da sam videla da dobrih i normalnih ljudi još ima... samo se jako teško sreću. :)
Sve u svemu, ovo je bila jedna od najlepših ako ne i najlepša Nova...
Iza sebe sam ostavila sve što me je vuklo na dole. I u Novu ušla nasmejana. :)
A šta će dalje da bude, ko će ga znati.
Ne dajem više pet para za nekog, ko ne mari za mene i za to da li me ima u svom životu ili ne.. :)  Ko god taj neko bio.