Četvrtak, Januar 09, 2014
"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."
Kretenka nam je danas najavila kolokvijum za sutra. :)
Bingo.
A radovi će sami da se urade do sutra, i to pravo će da se nauči samo. I neko će drugi umesto mene da ode sutra na vma. :) Ej bre. I na svu muku tamo neka seljanka od bivše devojke, dečka s kojim nemam ništa, meni nešto trtlja i smara... pa majku mu. :)
Što ne volim ljude u poslednje vreme, to nije zdravo. Četiri osobe i kraj. S njima mogu. I njih stvarno volim. Ovo, ostalo... samo mi dođe da se izvrištim i da pobegnem od svih njih.
Sva sam umazana u lepak. Atomska bomba mi je zveknula u stanu. Pedeset sedam puta pokušavam da uradim nešto, i ono neće pa neće pa neće. Pa tačno počinjem da pizdim.
A ispiti nikad bliže. A kolokvijum tek. Muka mi je. Muka!!!
Je l' može jedna lepa stvar da se desi? Jedna??? JEBENO JEDNA BAR? :)
Mmm... čisto eto, da me vrati u život. Može. Nekom drugom. :)
Ako sam ti ja curo najveći problem u životu, ti ne znaš koliko si srećna. :)
Muka mi je od ljudi. Muka. Sve mi dođe da ih pošaljem u pičku lepu materinu. I poslaću ih Boga mi mog. Samo nek' me još neko zajaše.
A do tad, samo da molim Boga da mi paklica pretekne do ujutru. I da uspem da se suzdržim i da se koncentrišem da odradim ovo kako treba.
Nije mi jasno, što sam svima trn u oku kad nikom ništa ne radim...
Prvo sinoć ova guska. Danas u tramvaju neki čiča, koji me gleda i dere se TO SVE LUDOOO, SVE SE DROGIIIIIRAAAAAA, SAMO NABIJE SLUŠALICE U UŠIIII I BAŠ IH BRIGA. Kud ga ne spucah onako matorog, da izleti kroz prozor, pa da bar ima za šta da me proziva. Ona što mi predaje dva glavna predmeta, na nos ima da mi izađe. Počela je prvog oktobra bukvalno da me dribla. Nisu mi jasni više svi ti ljudi. Niko. I nemam blage veze kako ću da položim ove ispite. I kako ću da odradim sve ovo. Ne znam. I najviše me nervira što moji očekuju ne znam ni ja šta od mene. A kad omanem lepo sve, biće mi još veselije. Već sam čula rečenicu: "Guraćemo se mi u kući opet u martu." Ma marš i ti.
