Utorak, Januar 21, 2014
"Ja imam neke fore, da na te ne mislim i tako smuvam dan."
Ovo je jedan od onih dana, po kojima komotno može da se napiše scenario za neku dobru komediju, samo što meni nije bilo to toliko smešno.
Ustanem, nema struje. Pre toga, ne čujem alarm. Radim drugu radove celo jutro, ne stignem svoje da završim. Krenem na faks, na pola puta se setim da nisam indeks i semestralni list ponela uopšte. Nema tramvaja za nazad tri godine. Eto ih četiri u isto vreme. Dođem u stan, provalim da mi je taj isti semestralni list, PRLJAV od ne znam ni ja čega. Ulećem u drugu trolu brzinom svetlosti :D sapletem se o sopstvenu mapu na izlazu, poubijam ljude sa njom, glumim supermena i počinjem da letim koliko je kreten naglo zakočio, zalepim se u šipku i stegnem je toliko jako da zakačim ono dugme stop i u tom trenutku se resetuje ceo bus plus aparat, izlazim crvena kao rak... trčim uz brdo šugavo, čekam glupu 65icu, i nje NEMA I NEMA I NEEEMAAAA krenem peške, ona elegantno projuri pored mene... Pukne mi torba. Sjebe mi se patika. Krenem da namestim torbu, zalepim nekog čoveka iza sebe krvnički, u zemlju da propadnem. Ulazim na faks, taj drug overava semestar i kaže, zakasnila si, već me ocenila. Kad nisam počela da plačem od muke.
I na kraju, mi da desetku. A zbog nje sam htela da se ispišem sa faksa.
Drago mi je ako ništa, što sam stigla kući živa i zdrava :D
Poluživa do duše, ali dobro. (:
Osećam se kao zmaj. Kao da je ceo svet moj. Valjda, zato što sam uspela. Zato što sam prvi put u životu nešto počela kako treba! Prvi put sam zadovoljna. Prvi put mi je rođeni otac rekao "Svaka čast!" :) Prvi put sam zapušila usta i njemu i samoj sebi. Prvi put sam. Jebote. Prva ocena mi je desetka. Samoj sebi zvučim kao najgori štreber, ali me toliko boli dupe, da ne umem da ti opišem. :)
Stvarno sam srećna.
I ne znam kako ću da preživim deset dana sam u stanu sa knjigama i bojama, ali hoću. :)
