Subota, Januar 04, 2014
Ko sam ja?
E, to bi bilo vrlo zanimljivo za definisati. :)
Ja sam ona devojka, koja je svima draga, koju svi "vole", koja je za svakog "previše dobra ;)", koja je "divna" ali koja je evo, već 20 godina ta, koja je uvek sama. Ili pet, ajde, da kažemo tako, realnije je.
I svima sam ja to sve, a svi imaju neku bivšu koja je prema njima ispala smrad i za njom neki klinac pate. I kukaju da hoće normalnu devojku, i ako me ne daj Bože upoznaju, onda ipak tu nešto ne valja. E muški svete, da se teraš u pičku lepu materinu više ti s tvojim rezonovanjem, izuzev mog blentavog brata i onog divnog bića koji mi je kao rođeni brat i čiju curu volim k'o sestru svoju. E, tako. Svi do jednog.
Ja očigledno imam neki jebeni problem sama sa sobom, samo ne znam tačno koji. Opet sam večeras čula rečenicu, i to, dva puta za dva sata jebote... "Ti si divna devojka. Divno ćemo da se družimo." Ajde. :)
Izvini prijatelju, ja tebe kao prijatelja ne gledam. I ne želim da te gledam. Ja imam svog najboljeg prijatelja. I novi mi ne treba. Ja sam s tobom htela nešto drugačije. I nešto lepše :). I ja sam kreten koji ti se zagledao u oči i video tamo nešto... nešto krupno i lepo. A ti si budala. I valjda si mi se zato i svideo. I valjda sam zato zaboravila na trenutak da je neko koga sam bila u stanju da čekam i koga sam čekala ovoliko dugo, u međuvremenu zaboravio i ko sam i šta sam i šta smo prošli.
Mene se tako, obično neki ljudi sete, kad odem. Kad pošaljem sve u vražju mater, i počnem nešto novo. I eto njih. Da pokvare sve. :)
Ja sam veverica. Ili ljudi misle da sam veverica.
I kreten sam. Da, kreten sam kakvog nema.
I povređena sam. I ne znam što verujem i dalje, da možda ipak ima nade za neke stvari :).
Mada, iskreno, sve više i više verujem da nema.
I sve i više želim samo da spakujem svoje stvari, i vratim se za Beograd. I da ne dođem ovde. I da ne sretnem ni njega. I da se ne svađam sa mojima. I da poskidam sve fotografije sa zida pored radnog stola. I da zaboravim sve. I da uradim nešto korisno sama sa sobom.
U celoj priči, ja sam ona što uvek zaboravi na sebe. Ali je tužno što i svi ostali zaborave na mene. :) Ili me jednostavno ne upoznaju, i ne daju mi šansu da me upoznaju...
I krivo mi je.
Ja sam ona, što je tužna a smeje se kao šašava. Samo da ne bi počela da plače. Ja sam ona što priča "Ne treba mi niko. I neću nikog." a onda noću ne može da zaspi. Ja sam ona što je noćas ostala budna do pet, jer nije mogla da zaspi, zato što joj je mozak radio 3095'29523 na sat.
Ja sam ona, kojoj se bivši dečko posle dve godine psihičkog iživljavanja pojavljuje na vratima u sred noći da plače i da se priseća nekih stvari. Ja sam ona koja tog istog teši. Ja sam ona, koja je prema tom istom iskrena, pa ona koja dobija pretnje i uvrede. Ja sam ona koju zove u ponoć. :)
Ja sam ona, koja samu sebe tera u pizdu materinu.
Ja sam, ona, koja više nije u stanju da izdrži jednu jebenu ispalu. :)
Ja sam ona, koja ove godine, NEĆE imati dečka. Neće otići u Bosnu. I neće pustiti nikog da joj se približi.
Ja sam ona, koja je rešila da položi ispite.
Da obriše fejsbuk šugavi.
Da smrša...
I da se sprijatelji sama sa sobom, i da zavoli samu sebe... jer očigledno, niko drugi, to ne želi i neće. :)
Ja sam ona, koja može ili da se ubije, ili da se trgne.
Ja sam ona što će da živi.
A vi tako, đuture, hvala lepo. Doviđenja.
:)
