Neki bi to prosto tugom nazvali.
Noćas sam rešila da pobedim samu sebe kako znam i umem. Otkad sam se doselila ovde, nikad nisam bila sama sama, skroz. Uvek je neko bio tu. Dolazio, prolazio, odlazio, čekao... društvo... moji... rodbina... a onda me stigne tih par sati pred noć i sama noć, i ja treba da ostanem sama sa sobom, da radim... i da trpim samu sebe. I slomim se. Toliko me nervira to. Valjda nisam navikla da budem sama. Sama sa sobom. Nije mi jasno kako me trpe ljudi s kojima sam uvek, kad ja samu sebe ne mogu da podnesem, bukvalno ne mogu da podnesem.
Evo, sedim, k'o u bunkeru za ovim stolom. Slikam celo veče. Razvrstala beleške. Sve odredila kad šta i kako. A ne živi mi se. Ama. Ni trunku. I sve hoću, i sve radim što je najgore... al' ne biva. Stoji mi knedla u grlu. Ne mogu ni da plačem. Pitala me je kako sam, rekla sam joj odlično dok ne razmišljam o tome...
I preopterećena sam nekim glupim pitanjima i stvarima. Valjda sam u poslednje vreme shvatila koliko volim svoje roditelje... i koliko vreme nenormalno brzo prolazi... i koliko su se ljudi promenili. I krivo mi je što sa rođenim stricem ne govorim. I što ne viđam sestru. I krivo mi je što pojma nema da sam dobila desetku iz predmeta za koji sam se plašila najviše pored još jednog... i krivo mi je što to klinče raste, a ne zna ni ko sam. I krivo mi je što nisam karakter da odradim neke stvari do kraja. I krivo mi je što sam sa njim prestala da razgovoram onako, odjednom, i što je ispao kreten kakvog nema... I za nekog koga boli uvo za njega, ja sam neko ko previše razmišlja o njemu. A neću mu reč reći u životu. Obećala sam samoj sebi.
I ne znam...
Imam Mileeeeeeeta mog. Koliko volim tu devojku. Koliko je čudan splet okolnosti pod kojim sam je upoznala. Koliko je malo vremena potrebno da se razumeš sa nekim i da zavoliš nekog, i da počneš da se družiš s njim...
Nikad nisam imala najbolju drugaricu. Ono, baš baš. Tačnije, nikad. Do trećeg srednje, onda sam upoznala stvorenje koje sam dugo već znala, ali nisam znala ništa o njoj. A sad, Miletaaaa, na faksu. :)
Ne znam kako rečima da opišem stvorenje s kojim mi počne i završi se svaki dan. Zajedno smo na faksu, zajedno smo pre faksa, posle faksa... pričamo o svemu i svačemo. Idemo svuda. Pomažemo jedna drugoj. To je jedna od onih osoba za koju radim sve što radim za sebe, i više od toga... I nikad ništa ne traži ali uvek da sve od sebe i nađe se tu.
I valjda u sekundi shvatiš neke stvari.
I kad je tu, lakše je. Dobro sam, i ne mislim. Nisam sama.
Plače mi se. Jebem li ga što već.
I teško mi je. Užasno.
Al' će proći.
Ako ništa, šest ispita stoji da se spremi za šest dana. :)
A šest mi je srećan broj, uvek bio.
Samo da ne bude i šest u indeksu :D crna ja.
