"It's like ten thousand spoons when all you need is a knife."
Stegne me neka knedla u grlu. Ni makac. Odradila sam dobar deo radova za ispit večeras... za dva ipo sata. Samo da ne mislim. Da se koncentrišem na nešto treće. Kad radim, jednostavno, jedino mi je bitno, je li senka otišla kako treba, je li linija dobra ili ne, pod kojim uglom treba ovo, šta je onde... i slično. Nema tebe, nema njega, nema poremećenih bivših devojaka koje koga, nema prozivki, nema vređanja, nema ledenog stana, nema pune korpe veša za pranje, nema dijete, nema želuca koji se savija od gladi, nema samoće, nema daljine, nema NIČEG. Samo papir, olovke, i ja.
Nisam ja štreber, stoko. Ja sam neko ko jedini ventil vidi u tome. U tome što će da sprema ispite, i da radi nešto... Šta da radim ovde koji moj? Gde da idem kad nemam prebijenu paru? S kim da idem?
I nisam ja nikakav dupeuvlakač. Mrzim takve ljude. Radim ono što smatram da mi je potrebno. Sedim, i čvrljim stolicu. Vodim uredno beleške. Jer znam kako sam završila i osnovnu i srednju, zato što sam sedela na ušima, i nisam pipala ništa. I svesna sam da mi ceo život zavisi od ovoga. I nemam potrebu da se štekam bilo kome. Samo imam petlju da kažem šta mislim, i da se nasmejem. Ne svađam se. Ne vadim oči nikom.
I pomognem svakom. Zvana ili nezvana. Sve što radim za sebe, podelim sa njima. I ne grize me savest. Jer nema za šta.
I jebe mi se.
Samo bih da se osetim živo opet malo. Jer ovako više ne mogu Boga mi mog.
K'o da sam umrla sama u sebi onako. Fino. Polako.
I ništa ne može da me pokrene.
I sve što radim, radim mehanički. Mehanički sređujem, mehanički učim, mehanički dobijam te ocene i radim te kolokvijume. Mehanički dišem.
I ništa me ne pokreće. I ništa u meni ne budi ono nešto, da se osećam srećnom, bar na kratkooooooooooo! NIŠTA pod milim Bogom.
I počinje da me plaši to.
Opasno.
I sve se više povlačim u sebe, i sve manje pričam, i sve više imam potrebu da isparim.
Da pobegnem.
I još više, da me bar neko nađe.
Al' nema nikog. :)
Standardno.
