"A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca..."
Dođe ujka, i donese kutiju punu prastarih fotografija... dođe baka, i iznese još dve. I izbegavala sam ih do malopre. Dok su ih oni gledali, ja sam se sklanjala sa strane... Toliko tuge i sreće u istom momentu ja nikad ni u čijim očima videla nisam kao u njihovim tad. Od većine tih ljudi, ostao je nažalost, samo taj trag na fotografijama... moj pokojni deda... pokojni pradeda... i ostala rodbina. :)
A onda gledam, svoje fotografije kad sam bila mala. Gledam onu decu, ujakovu, koja su juče imala dva tri meseca, a sad idu u predškolsko i u školu... i sledim se kad pomislim da sam sad ja ta koja ima 20 za malo i ide na fakultet... a onda vidim sliku, svoje majke i svog ujaka, i tate između ostalog, koji isto tako imaju na tim slikama dvadesetak... i zaledim se :).
Juče sam bila derište u crvenoj majici na bele tufne u prvom razredu. Sinoć sam dobila prvu desetku. I prvu ocenu uopšte na fakultetu. I... čudno je. :)
U svojoj sobi, odmah do radnog stola na zidu... držim fotografije. Fotografije meni dragih ljudi... :) Nervira me što nemam još uvek sve koje sam htela. Planiram da ih uradim čim dođem do nekih parica... večeras sam sklonila još tridesetak... kad sam ja bila mala... kad su mama, tata i ujak bili mali... kad su baka i deka bili klinci. Neverovatno mi je koliko iste crte lica imam kao baka.
Nekako, kad pogledam u taj zid... i vidim sva ta lica... i kad mi je najgore, skupim petlju da idem dalje... jer negde u sebi znam da veruju u mene i da su tu... čak i oni što više nisu.
I dugo se nisam rasplakala kao noćas kad sam videla fotografiju na kojoj sam malaaaaa, minijaturna, da... i na kojoj me pokojni deda nešto hrani, i gnjavi. :)
Nikad se nisam zapravo ni pomirila sa činjenicom da tog čoveka više nema. On je jedna od onih osoba kojoj nikad nisam rekla koliko ga volim. A volela sam ga i volim ga dan danas. Poslednji put kad sam tamo bila, bio je poslednji put kad sam ga videla... sećam se kao juče da je bilo... dao mi je neki mali mp4... jer njemu "ne treba više..."... i zagrlio me je jako. I nije viš enikad dao ocu da nas odvede tamo jer nije hteo da ga pamtimo zakucanog za krevet. Užasno mi nedostaje. Za svaki rođendan je zvao da nam čestita, slao mejlove, i online čestitke, čisto, da bude siguran :). Terao me je da učim da kucam č,ž,ć,š i đ hahaha. Otud mi i to. Čuvam onaj mp4 i ako se bukvalno raspao. Stoji mi iznad radnog stola. :)
To je jedino što imam od njega ovako.
I nikad, ali nikad neću da oprostim sebi što mu nikad nisam rekla koliko ga volim i koliko je dobar deda. :)
I tako... isto... pokojni pradeda... Ne znam.
Uhvati me tako noć, i pritegne.
E zato ne volim praznike.
Ni jedan jedini. I Božić, sve više boli.
I sve.
I nedostaju mi, užasno.
I jebiga.
Nek' im je laka crna zemlja.
P.s.
Eto, zato te ponekad gušim. I podsećam te koliko mi značiš. Idiote retardirani. A ne zato da bih te udaljila od sebe. A to je izgleda jedino što sam postigla. I baš me briga. Neka. Budi derle. Do kraja. :)
