Nedelja, Januar 05, 2014
...
Sad sam i ona koju bivše devojke brišu sa profila svojih bivših momaka? Koji đavo više pobogu.
Znaš šta mi nije jasno, zašto svaki iole normalan dečko, mora da ima neku oštrokondžu iza sebe, koja ga zajebe, izdribla, šta mu ne uradi, ne znam... i onda mora da naleti na mene, i da mene zajebe malo :D? Zašto?
Ne znam ko je zapravo veći idiot... da l' ove devojke danas, koje kukaju neki klinac, da hoće normalnog dečka, a onda ga nađu, i povrede... ili momci koji urade to isto?
A nije mi jasno, ni zašto sam ja ovoliki kreten, da mi se dopadne baš neko, ko eto, tako, vuče nekog za vratom... i hoće da bude meni drug... :)?
Šta je to sa mnom, pa svi imaju želju isključivo da se druže sa mnom o.O?
Daleko bilo. Ali vremenom počne da frustrira jako.
Ne poznajem ja njega ne znam koliko. Tri, četiri dana, nebitno.
Ne znam šta taj dečko ima u sebi, ali mene to nešto kopka da ga upoznam.
I ne znam šta me je nateralo da zaboravim na trenutak sve što me je mrcvarilo tih sat, sat ipo dok smo šetali... i ne znam što me je povredilo to: "Super ćemo se družiti.." najiskrenije. Ne možeš u nekog da se zaljubiš za tri, četiri dana...
Krivo mi je samo što mi čak nije ni dao šansu da me upozna. :)
I sve se više plašim da nikad neću ni dobiti šansu da upoznam nekog. I da me taj neko upozna. Jer sve više imam utisak da ljudi to ne žele i da imam nešto u sebi što ih odbija. Samo svega mi, ne znam šta.
Ako je to, fizički izgled, jebiga. Nekad mi iz inata dođe da ostanem ovakva. I da ne vodim r od računa o svemu tome. A opet, ne želim, zbog sebe.
I nisam od onih devojaka koje izlaze vikendom, slikaju se tip top skockane, glume neka ludila, i tako dalje. Izađem jednom u mesec dana, dva meseca i smorim se kao patofna. I ne mogu. Ne volim to. Volim da ostanem u stanu i da sviram, da provodim vreme sa prijateljima. Da uživam. Da se šalim. Da šetam. Da idem gradom i da fotografišem sve što mi se svidi. Da ostajem na fakultetu dokle god mogu. Da se smejem. Da... ne znam.
Ne volim jebene diskoteke. Kafane, i gluposti. I ne volim da se upoznajem sa ljudima pod dejstvom alkohola. I neću da menjam momke svakog vikenda. I neću da se držim za ruku više sa nekim mesec dva. I neću da se udajem sad, ali neću više, da se vučem sa decom. I neću više da trpim da se neko iživljava na meni, da me tretira kao krpu, a onda da mi dolazi i da mi plače na vratima. Marš u pizdu materinu. I neću više da psujem, a ne znam kako da prestanem.
I neću više da se osećam bedno sama sa sobom, jer konstantno dobijam ispale i iste glupave rečenice od tako nekih ljudi. I neću više. Neću više ni da plačem. Ništa. Smučilo mi se.
I ko to zna? I ko to razume? Opušteno, niko.
Bitno da sam ja ona devojka na koju su ljubomorne bivše devojke, iz nekog nepoznatog razloga. Što je koji moj ljubomorna i što me briše, kad on hoće da se "druži" sa mnom? I šta ima da se druži sa mnom? I što sam odskočila malopre kad mi je poslao poruku? Što?
I koji je moj problem pa se uvek zalepim za nekog tako?
E. Neću da imam dečka. Neću da imam dečka narednih godinu dana minimum. Neću ništa. Ne treba mi niko. Neću više da izađem sa nekim, da mi bude lepo, i da čujem posle: "Ti si divna cura, ali ja bih da mi ostanemo prijatelji." E neću da ti budem prijatelj. Neću ništa.
Mani me se.
Ja svog prijatelja imam. Jednog, jedinog, za kog život ovog momenta mogu da dam ako treba. I imam dve drugarice. A poznanika koliko hoćeš. :)
I ne znam... ne znam.
Tužna sam.
Nisam čak ni besna.
Samo sam razočarana u samu sebe. I nije mi jasno više koji je moj problem.
Svega mi, nije.
A očigledno postoji.
