"A ne bih ti se javio ni kada bi me nazvala... ma da si mi iz oka ispala."
Koliko je pesma glupa, a koliko ne mogu da je izbacim iz glave.
Crtala. Na faksu sat ipo, u kafiću dva sata, u menzi pola sata, kod kuće osam sati u cugu, i to sve lepo u jednom danu... skrpila sve radove za ispit i Boga mi mog, nameračila se da nekom jebem sve po spisku ne dobijem li pristojne bodove za ovo.
Nije mi teško psihički da radim. Stvarno volim ovo. Ali ova hronična neispavanost mene košta mnogoooo živaca. Postajem sve manje i manje tolerantna, pogotovo na bezobrazluk. Sve više ne biram reči kojima gazim one koje me gaze. A za ljude koje volim, mogu život da dam ovog trenutka. Malo ih je, ali dovoljno. Taman.
Nisam mislila da ću ikad zavoleti ovaj grad. Zapravo, i ne volim ga. Volim ljude koje sam srela. Ne sve, neke. Ali ih stvarno volim i stvarno su mi dragi. Obožavam svoj fakultet. Obožavam svoju sobu, od tri sa tri, koju sam ušuškala kako meni odgovara. Volim mir koji imam iako me nekad ubije u pojam. Volim što sam uspela da prevaziđem samu sebe u nekim stvarima i da se iskreno posvetim onome što je bitno. Volim što sam pronašla volju da istrajem u nekim drugim.
Volim što sam ovde gde sam.
I možda nisam na putu na kom sam htela u svakom trenutku, ali sam definitivno na onom na kome želim da budem. I srećna sam. Manje više. Fali tu po nešto... Fali mi neko: Ili ne fali. Splet okolnosti je u poslednje vreme jako zanimljiv. :)
I nikad čudniji. I nikad luđi. I nikad se retardiranije stvari a lepše nisu dešavala iako sam svesna da će mi se obiti o glavu kad mi najmanje budu trebale... ovaj put biram, kao i prošli, trenutak. :)
I nije mi krivo.
I jedva čekam da prođu ispiti, da se naspavam.
Pa da se razmrdam još malo. I prvi put verujem u sebe, i verujem da ću uspeti u onome što radim. Jer nikad ovoliko sebe nisam uložila u nešto. NIKAD! I makar se ne isplatilo sad, isplatiće se nekad, sigurna sam u to. :)
A do tad, ko preživi pričaće.
I Boga mi, ako čujem nekog, kako je moj faks "šta vi tamo, samo nešto frlj frlj, i gotovo. ne učite 1000 strana za ispit" garantujem da ću dobiti želju da ga uvedem u sobu, da uhvatim sve radove i sav pribor, i da ga grunem iz sve snage u glavu sa svim tim odjednom. (: Čisto da vidi, kako je to frljfrlj :D.
I nedostaaaaaaaaaaaaaju mi neki moji ljudi. Mnogo.
Ooo da je sreće da taj 14. februar dođe što preeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee! Da pokupim pinkle i da pobegnem odavde na dva dana, da se odmorim :)!
I uvek sam raspoložena, dok ga ne vidim na faksu, kako se pravi lud kao da se nikad ništa nije desilo... a znamo i on i ja da jeste. :)
Čak i to progutam. Ali kad vidim koliko je neodgovoran prema sebi i koliko velike šanse ima da padne godinu i da više neću moći da ga viđam svaki dan.... samo mi stane ona knedla u grlu, i sve padne u vodu.
Anja, idiote, da l' da jednom ne pojedeš govno?
A rekla sam da neću ni sa kim živim da se spetljam ove godine.
"Neću nikad." Neću klinac.
Mene će sopstvene emocije da ubiju, ništa drugo. Kad tad. Ubeđena sam kad umrem, umreću samo zato što više nisam mogla da izdržim psihički samu sebe.
