"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."
Kretenka nam je danas najavila kolokvijum za sutra. :)
Bingo.
A radovi će sami da se urade do sutra, i to pravo će da se nauči samo. I neko će drugi umesto mene da ode sutra na vma. :) Ej bre. I na svu muku tamo neka seljanka od bivše devojke, dečka s kojim nemam ništa, meni nešto trtlja i smara... pa majku mu. :)
Što ne volim ljude u poslednje vreme, to nije zdravo. Četiri osobe i kraj. S njima mogu. I njih stvarno volim. Ovo, ostalo... samo mi dođe da se izvrištim i da pobegnem od svih njih.
Sva sam umazana u lepak. Atomska bomba mi je zveknula u stanu. Pedeset sedam puta pokušavam da uradim nešto, i ono neće pa neće pa neće. Pa tačno počinjem da pizdim.
A ispiti nikad bliže. A kolokvijum tek. Muka mi je. Muka!!!
Je l' može jedna lepa stvar da se desi? Jedna??? JEBENO JEDNA BAR? :)
Mmm... čisto eto, da me vrati u život. Može. Nekom drugom. :)
Ako sam ti ja curo najveći problem u životu, ti ne znaš koliko si srećna. :)
Muka mi je od ljudi. Muka. Sve mi dođe da ih pošaljem u pičku lepu materinu. I poslaću ih Boga mi mog. Samo nek' me još neko zajaše.
A do tad, samo da molim Boga da mi paklica pretekne do ujutru. I da uspem da se suzdržim i da se koncentrišem da odradim ovo kako treba.
Nije mi jasno, što sam svima trn u oku kad nikom ništa ne radim...
Prvo sinoć ova guska. Danas u tramvaju neki čiča, koji me gleda i dere se TO SVE LUDOOO, SVE SE DROGIIIIIRAAAAAA, SAMO NABIJE SLUŠALICE U UŠIIII I BAŠ IH BRIGA. Kud ga ne spucah onako matorog, da izleti kroz prozor, pa da bar ima za šta da me proziva. Ona što mi predaje dva glavna predmeta, na nos ima da mi izađe. Počela je prvog oktobra bukvalno da me dribla. Nisu mi jasni više svi ti ljudi. Niko. I nemam blage veze kako ću da položim ove ispite. I kako ću da odradim sve ovo. Ne znam. I najviše me nervira što moji očekuju ne znam ni ja šta od mene. A kad omanem lepo sve, biće mi još veselije. Već sam čula rečenicu: "Guraćemo se mi u kući opet u martu." Ma marš i ti.
"A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca..."
Dođe ujka, i donese kutiju punu prastarih fotografija... dođe baka, i iznese još dve. I izbegavala sam ih do malopre. Dok su ih oni gledali, ja sam se sklanjala sa strane... Toliko tuge i sreće u istom momentu ja nikad ni u čijim očima videla nisam kao u njihovim tad. Od većine tih ljudi, ostao je nažalost, samo taj trag na fotografijama... moj pokojni deda... pokojni pradeda... i ostala rodbina. :)
A onda gledam, svoje fotografije kad sam bila mala. Gledam onu decu, ujakovu, koja su juče imala dva tri meseca, a sad idu u predškolsko i u školu... i sledim se kad pomislim da sam sad ja ta koja ima 20 za malo i ide na fakultet... a onda vidim sliku, svoje majke i svog ujaka, i tate između ostalog, koji isto tako imaju na tim slikama dvadesetak... i zaledim se :).
Juče sam bila derište u crvenoj majici na bele tufne u prvom razredu. Sinoć sam dobila prvu desetku. I prvu ocenu uopšte na fakultetu. I... čudno je. :)
U svojoj sobi, odmah do radnog stola na zidu... držim fotografije. Fotografije meni dragih ljudi... :) Nervira me što nemam još uvek sve koje sam htela. Planiram da ih uradim čim dođem do nekih parica... večeras sam sklonila još tridesetak... kad sam ja bila mala... kad su mama, tata i ujak bili mali... kad su baka i deka bili klinci. Neverovatno mi je koliko iste crte lica imam kao baka.
Nekako, kad pogledam u taj zid... i vidim sva ta lica... i kad mi je najgore, skupim petlju da idem dalje... jer negde u sebi znam da veruju u mene i da su tu... čak i oni što više nisu.
I dugo se nisam rasplakala kao noćas kad sam videla fotografiju na kojoj sam malaaaaa, minijaturna, da... i na kojoj me pokojni deda nešto hrani, i gnjavi. :)
Nikad se nisam zapravo ni pomirila sa činjenicom da tog čoveka više nema. On je jedna od onih osoba kojoj nikad nisam rekla koliko ga volim. A volela sam ga i volim ga dan danas. Poslednji put kad sam tamo bila, bio je poslednji put kad sam ga videla... sećam se kao juče da je bilo... dao mi je neki mali mp4... jer njemu "ne treba više..."... i zagrlio me je jako. I nije viš enikad dao ocu da nas odvede tamo jer nije hteo da ga pamtimo zakucanog za krevet. Užasno mi nedostaje. Za svaki rođendan je zvao da nam čestita, slao mejlove, i online čestitke, čisto, da bude siguran :). Terao me je da učim da kucam č,ž,ć,š i đ hahaha. Otud mi i to. Čuvam onaj mp4 i ako se bukvalno raspao. Stoji mi iznad radnog stola. :)
To je jedino što imam od njega ovako.
I nikad, ali nikad neću da oprostim sebi što mu nikad nisam rekla koliko ga volim i koliko je dobar deda. :)
I tako... isto... pokojni pradeda... Ne znam.
Uhvati me tako noć, i pritegne.
E zato ne volim praznike.
Ni jedan jedini. I Božić, sve više boli.
I sve.
I nedostaju mi, užasno.
I jebiga.
Nek' im je laka crna zemlja.
P.s.
Eto, zato te ponekad gušim. I podsećam te koliko mi značiš. Idiote retardirani. A ne zato da bih te udaljila od sebe. A to je izgleda jedino što sam postigla. I baš me briga. Neka. Budi derle. Do kraja. :)
(: saniiiiiii dej.
Hristos se rodi :)!
Samo ovaj Božić volim od svih praznika. Svi smo tu, sem pokojnog pradede... godinama. Isti običaji, samo sve stariji i stariji mi.
I još sam sedmi januar sačekala tako što mi je na mejl stigla lista rezultata sa kolokvijuma na kom sam uzela maksimalan broj poena. :O
I tako. Šta znam.
Moji su malopre otišli kući. Čudno je. Prvi put ostajem ovde, sama, a nisam mala i nije raspust neki nešto, pa je ne znam...
Sutra bežim nazad, i počinje papreno zagrevanje za ispite. :D Veći mi je ispit to koliko mogu sebe samu da disciplinujem nego to da izađem i da dobijem ocene tamo :D. Ali dobroooooooo, Bože moj :D.
Ne znaaaaaaaam. Nešto sam nervozna. Kažu, kako ti je na Božić, tako ti je cele godine. Baš lepo ;).
"I saw your face in a crowded place, and I don't know what to do. You're beautiful."
Znaš kako kažu: "Osećam se... *tako-i-tako*"... E vidiš, ja se ne osećam. Imam utisak da me guta neka dobro poznata crna rupa. Ne ide mi se ponovo za Beograd. Ne ostaje mi se ovde. Ne znam šta ću sama sa sobom. :)
I ježim se od pomisli da ću otići sutra u selo, i za dva dana nazad u stan, sama, SKROZ SAMA, neodređeno, jer cimer neće da se vraća skoro... i to da moram malo da se suočim sama sa sobom JEBENE TRI NEDELJE PRED ISPITE. A moram da ih dam. Kako znam i umem. Ne smem da dozvolim sebi luksuz da padnem jedan jedini ispit, jer je nekom logikom mog faksa, jedan izgubljeni stručni predmet, izgubljena cela godina. Ale. Milina. :)
I muka mi je kad samo pomislim na to. :)
Al' ću da ga završim kako znam i umem.
I čudno mi je, imam utisak da ću da skrenem, ako već nisam. :)
A sve onako, na finjaka.
I frustrirana sam, užasno mnogo. I samo čekam da skinem sa vrata ceo januar. I krivo mi je što neću ići u Bosnu. Ali neću. Ne mogu. Vezaću se još više za nekog, sa kim ne mogu da budem, i koji će mi moj više sve to? Koji? Beži bre.
Bar ću da probam da se pridržavam načina ishrane i vežbi. I čega već. Ne znam.
Teško mi je da dišem. Danas, nešto posebno. A i inače. :)
Al' jebiga.
Idemo dalje.
sve imam utisak da će ceo život da mi prođe tako, uz klinac... da ništa neću da uradim sama sa sobom.
...
Sad sam i ona koju bivše devojke brišu sa profila svojih bivših momaka? Koji đavo više pobogu.
Znaš šta mi nije jasno, zašto svaki iole normalan dečko, mora da ima neku oštrokondžu iza sebe, koja ga zajebe, izdribla, šta mu ne uradi, ne znam... i onda mora da naleti na mene, i da mene zajebe malo :D? Zašto?
Ne znam ko je zapravo veći idiot... da l' ove devojke danas, koje kukaju neki klinac, da hoće normalnog dečka, a onda ga nađu, i povrede... ili momci koji urade to isto?
A nije mi jasno, ni zašto sam ja ovoliki kreten, da mi se dopadne baš neko, ko eto, tako, vuče nekog za vratom... i hoće da bude meni drug... :)?
Šta je to sa mnom, pa svi imaju želju isključivo da se druže sa mnom o.O?
Daleko bilo. Ali vremenom počne da frustrira jako.
Ne poznajem ja njega ne znam koliko. Tri, četiri dana, nebitno.
Ne znam šta taj dečko ima u sebi, ali mene to nešto kopka da ga upoznam.
I ne znam šta me je nateralo da zaboravim na trenutak sve što me je mrcvarilo tih sat, sat ipo dok smo šetali... i ne znam što me je povredilo to: "Super ćemo se družiti.." najiskrenije. Ne možeš u nekog da se zaljubiš za tri, četiri dana...
Krivo mi je samo što mi čak nije ni dao šansu da me upozna. :)
I sve se više plašim da nikad neću ni dobiti šansu da upoznam nekog. I da me taj neko upozna. Jer sve više imam utisak da ljudi to ne žele i da imam nešto u sebi što ih odbija. Samo svega mi, ne znam šta.
Ako je to, fizički izgled, jebiga. Nekad mi iz inata dođe da ostanem ovakva. I da ne vodim r od računa o svemu tome. A opet, ne želim, zbog sebe.
I nisam od onih devojaka koje izlaze vikendom, slikaju se tip top skockane, glume neka ludila, i tako dalje. Izađem jednom u mesec dana, dva meseca i smorim se kao patofna. I ne mogu. Ne volim to. Volim da ostanem u stanu i da sviram, da provodim vreme sa prijateljima. Da uživam. Da se šalim. Da šetam. Da idem gradom i da fotografišem sve što mi se svidi. Da ostajem na fakultetu dokle god mogu. Da se smejem. Da... ne znam.
Ne volim jebene diskoteke. Kafane, i gluposti. I ne volim da se upoznajem sa ljudima pod dejstvom alkohola. I neću da menjam momke svakog vikenda. I neću da se držim za ruku više sa nekim mesec dva. I neću da se udajem sad, ali neću više, da se vučem sa decom. I neću više da trpim da se neko iživljava na meni, da me tretira kao krpu, a onda da mi dolazi i da mi plače na vratima. Marš u pizdu materinu. I neću više da psujem, a ne znam kako da prestanem.
I neću više da se osećam bedno sama sa sobom, jer konstantno dobijam ispale i iste glupave rečenice od tako nekih ljudi. I neću više. Neću više ni da plačem. Ništa. Smučilo mi se.
I ko to zna? I ko to razume? Opušteno, niko.
Bitno da sam ja ona devojka na koju su ljubomorne bivše devojke, iz nekog nepoznatog razloga. Što je koji moj ljubomorna i što me briše, kad on hoće da se "druži" sa mnom? I šta ima da se druži sa mnom? I što sam odskočila malopre kad mi je poslao poruku? Što?
I koji je moj problem pa se uvek zalepim za nekog tako?
E. Neću da imam dečka. Neću da imam dečka narednih godinu dana minimum. Neću ništa. Ne treba mi niko. Neću više da izađem sa nekim, da mi bude lepo, i da čujem posle: "Ti si divna cura, ali ja bih da mi ostanemo prijatelji." E neću da ti budem prijatelj. Neću ništa.
Mani me se.
Ja svog prijatelja imam. Jednog, jedinog, za kog život ovog momenta mogu da dam ako treba. I imam dve drugarice. A poznanika koliko hoćeš. :)
I ne znam... ne znam.
Tužna sam.
Nisam čak ni besna.
Samo sam razočarana u samu sebe. I nije mi jasno više koji je moj problem.
Svega mi, nije.
A očigledno postoji.
http://www.youtube.com/watch?v=TnEkKUiT_Ic
Guši me i soba. I zidovi. I sve. I pritisak pod kojim sam dok radim ove radove za ispite. I sve to ovako počinje, svake godine, i onda sve zajebem. Ne smem to sad da uradim, nije ovo gimnazija više, da mogu da ispopravljam posle šta moram. Znam da nije. I radim. Radim tako mehanički, da mi se gadi. U krug, i u krug, i u krug, i u krug.
Je l' ja stvarno toliko mnogo tražim?
Nije mi jasno. :)
Ko sam ja?
E, to bi bilo vrlo zanimljivo za definisati. :)
Ja sam ona devojka, koja je svima draga, koju svi "vole", koja je za svakog "previše dobra ;)", koja je "divna" ali koja je evo, već 20 godina ta, koja je uvek sama. Ili pet, ajde, da kažemo tako, realnije je.
I svima sam ja to sve, a svi imaju neku bivšu koja je prema njima ispala smrad i za njom neki klinac pate. I kukaju da hoće normalnu devojku, i ako me ne daj Bože upoznaju, onda ipak tu nešto ne valja. E muški svete, da se teraš u pičku lepu materinu više ti s tvojim rezonovanjem, izuzev mog blentavog brata i onog divnog bića koji mi je kao rođeni brat i čiju curu volim k'o sestru svoju. E, tako. Svi do jednog.
Ja očigledno imam neki jebeni problem sama sa sobom, samo ne znam tačno koji. Opet sam večeras čula rečenicu, i to, dva puta za dva sata jebote... "Ti si divna devojka. Divno ćemo da se družimo." Ajde. :)
Izvini prijatelju, ja tebe kao prijatelja ne gledam. I ne želim da te gledam. Ja imam svog najboljeg prijatelja. I novi mi ne treba. Ja sam s tobom htela nešto drugačije. I nešto lepše :). I ja sam kreten koji ti se zagledao u oči i video tamo nešto... nešto krupno i lepo. A ti si budala. I valjda si mi se zato i svideo. I valjda sam zato zaboravila na trenutak da je neko koga sam bila u stanju da čekam i koga sam čekala ovoliko dugo, u međuvremenu zaboravio i ko sam i šta sam i šta smo prošli.
Mene se tako, obično neki ljudi sete, kad odem. Kad pošaljem sve u vražju mater, i počnem nešto novo. I eto njih. Da pokvare sve. :)
Ja sam veverica. Ili ljudi misle da sam veverica.
I kreten sam. Da, kreten sam kakvog nema.
I povređena sam. I ne znam što verujem i dalje, da možda ipak ima nade za neke stvari :).
Mada, iskreno, sve više i više verujem da nema.
I sve i više želim samo da spakujem svoje stvari, i vratim se za Beograd. I da ne dođem ovde. I da ne sretnem ni njega. I da se ne svađam sa mojima. I da poskidam sve fotografije sa zida pored radnog stola. I da zaboravim sve. I da uradim nešto korisno sama sa sobom.
U celoj priči, ja sam ona što uvek zaboravi na sebe. Ali je tužno što i svi ostali zaborave na mene. :) Ili me jednostavno ne upoznaju, i ne daju mi šansu da me upoznaju...
I krivo mi je.
Ja sam ona, što je tužna a smeje se kao šašava. Samo da ne bi počela da plače. Ja sam ona što priča "Ne treba mi niko. I neću nikog." a onda noću ne može da zaspi. Ja sam ona što je noćas ostala budna do pet, jer nije mogla da zaspi, zato što joj je mozak radio 3095'29523 na sat.
Ja sam ona, kojoj se bivši dečko posle dve godine psihičkog iživljavanja pojavljuje na vratima u sred noći da plače i da se priseća nekih stvari. Ja sam ona koja tog istog teši. Ja sam ona, koja je prema tom istom iskrena, pa ona koja dobija pretnje i uvrede. Ja sam ona koju zove u ponoć. :)
Ja sam ona, koja samu sebe tera u pizdu materinu.
Ja sam, ona, koja više nije u stanju da izdrži jednu jebenu ispalu. :)
Ja sam ona, koja ove godine, NEĆE imati dečka. Neće otići u Bosnu. I neće pustiti nikog da joj se približi.
Ja sam ona, koja je rešila da položi ispite.
Da obriše fejsbuk šugavi.
Da smrša...
I da se sprijatelji sama sa sobom, i da zavoli samu sebe... jer očigledno, niko drugi, to ne želi i neće. :)
Ja sam ona, koja može ili da se ubije, ili da se trgne.
Ja sam ona što će da živi.
A vi tako, đuture, hvala lepo. Doviđenja.
:)
"Neke se noći naprosto dogode."
Nije mi se čekala Nova godina uopšte. Do tih pola osam uveče, presedela sam u svojoj sobi i preplakala ceo dan. I nateram se da izađem iz kuće. Dok su se svi lickali i pickali, ja sam navukla pantalone i bluzu najobičniju, i otišla. I uživala kao nikad u životu.
Spustila ručnu i pričala sa ljudima. Upoznala dečka kog sam celog leto gledala preko puta bašte... jer mi je bio kolega i radio je u kafiću do nas.
Ništa se konkretno desilo nije. Samo je baš bilo lepo.
Sedeli smo i pričali do pet ujutru... onda me je zagrlio, i tu sam zaspala. :)
Tj. tu smo zaspali.
To je na neki način bio prvi put da sam se probudila uz nekog. I onda smo nastavili da pričamo tako o svemu i svačemu. O stavovima nekim, o vezama, o nekim stvarima bitnim za nas... mislim, za mene lično i za njega lično, ne zajedno. I iskreno, prvi put mi se desilo da sam upoznala nekog ko je normalan... i ko mi se na prvu loptu dopao kao osoba :).
I ne želim da se zalećem. I ne želim da se upuštam ni u šta. Samo ne želim ni da se razočaram opet.
Drago mi je bar da sam upoznala nekog, i da sam videla da dobrih i normalnih ljudi još ima... samo se jako teško sreću. :)
Sve u svemu, ovo je bila jedna od najlepših ako ne i najlepša Nova...
Iza sebe sam ostavila sve što me je vuklo na dole. I u Novu ušla nasmejana. :)
A šta će dalje da bude, ko će ga znati.
Ne dajem više pet para za nekog, ko ne mari za mene i za to da li me ima u svom životu ili ne.. :) Ko god taj neko bio.
"Spusti svetla, oduzmi gas. Smešnih stvari se bojimo. Misliš da neko pita za nas, kao da ne postojimo..." :)
Slučajno sam našla neku fotografiju na kojoj sam te se u momentu setila u onom trenutku, poslednjeg dana kad sam bila tu. Gde ti je osmeh?
Nema te. Ni telefon ne zvoni. Ništa. A tri ujutru je.
I ja se drogiram filmovima. I neispavanošću.
Još stvari nisam spakovala, a putujem za manje od 10 sati. :)
Divno je. Da gore ne može.
Hiljadu pitanja mi prolazi kroz glavu. A nemam odgovor jer se ne usuđujem da ih postavim. Svesno ne želim da znam. A jede me sve to.
Znaš li koliko mi nedostaješ?
Pojma ti nemaš.
Šejk ap d Krismas.
Imam par sitnica od bivših momaka koje volim i koje čuvam. To su obično sitničice od ljudi sa kojima mi je zaista bilo lepo. :)
Jedan krstić, jedan privezak, jedan ključić maleni i dva tri osušena pupoljka ruže.
A njegovo, ne želim pod milim Bogom ništa. Duks ću sutra još, dati onom divnom dekici, sa jednom nogom... koji mi nikad na ulici ništa tražio nije, nego zna da kad imam uvek umem da mu dam i dam poslednji dinar koji imam.. i koji uvek pita kako sam i poželi mi dobar dan. Mnogo učtivije, iskrenije i pažljivije nego što je dotični gospodin ikao to umeo da uradi. Žao mi je da bacim nešto što je celo i nešto što je novo, kad nekom može da posluži. Privezak ću prodati i skloniću pare za Bosnu (: ... za kartu.
Blokče ću da skinem sa ormara i da raskupusam i da bacim.
Bedž ako nađem, ima da šutnem u tri lepe. Da se ne okrenem više za njim.
On je jedan od onih ljudi koje bih volela da nikad nisam upoznala. Najobičniji šljam. Tužno je što to kažem, ja, koja sam sa njim bila dve godine. Ali posle onog: "RETARDIRANA KOBILO JEDNA IDI SE LEČI" i ostalih gadosti i pretnji, šta je lepo što neko može da kaže za tu osobu? Ništa.
I znaš šta, gadi mi se. Onako, najiskrenije. Kad se kockice lepo slože u glavi, ništa osim laži, psihičkog iživljavanja, suza i pokidanih živaca ja od njega dobila nisam, osim te dve tri stvarčice. I ne želim da ga pamtim. I ne treba mi apsolutno ništa po čemu ću da ga se setim. Čak bih volela da dobijem neki vid selektivne amnezije, da zaboravim da postoji. A kamoli da sam dve i kusur godine bacila na njega. Da sam se svađala sa mojima, i bežala od kuće zbog njega... i da sam pravila koje kakva sranja. :)
Ovo je prva, od nadam se niza godina koje ću posmatrati širom otvorenih očiju i srca.
Ponosna sam na sebe i na sve kroz šta sam prošla ove godine.
Ako mogu da izdvojim najlepši momena, morala bih da izdvojim dva. Prvi kad sam ušla u stan, i zagrlila sestricu. Drugi, kad sam na stanici potrčala ka tebi, i kad si se zaleteo ka meni i kad si me zagrlio tako da je ceo jebeni svet stao u mestu. I kao da je sve na trenutka prestalo da diše. Da se pomera. Da živi. I tu si bio samo ti. :)
Zapravo, svaki trenutak s tobom bio je neprocenjiv.
Ove godine sam naučila šta znači boriti se za nešto, šta znači raditi, šta znači zarađivati, šta znači ostvariti snove, šta znači voleti, šta znači otpisati neke ljude, šta znači verovati u sebe i u druge... šta znači. Biti nečiji, a ostati sasvim svoj.
Ove godine, pored svega lošeg, biram da sad, na samom kraju kažem da je i pored dobrih predispozicija da bude najgora godina mog života, ova 2013. ipak bude najlepša godina za ovih mojih 19, zamalo 20 sad već :).
Želim vam, kome god što se našao ovde, na ovom blogu... puno smeha, onog najiskrenije. Borbenost. Snagu da se izjutra probudite i radite na sebi i svojim snovima. Para, tek koliko da imate za sve što vam zatreba. A taman onoliko da nikad ne uobrazite da ste nešto što niste, kako obično biva sa novcem. Zdravlja. Vama i vašim najmilijim. Ljubavi i pažnje na pretek.
A ja, ću se truditi, sama sa sobom, da dam godinu u roku... da se ponovo zaposlim preko leta... da poštujem režim ishrane i fitnesa i dovedem se i psihički i fizički u red konačno... i da svakog dana ljudima koje volim, pokažem koliko ih volim i koliko mi znače. :)
I da ne prestanem da se smejem. I da uživam u malim stvarima.
I da mi Novi Sad i Bileća budu, bar malo bliže.
I da te volim, još sto života ovako.
Budalo jedna. :)
Menjam stan u bulevaru očajnih... u soliteru pospanih, na spratu sasvim pogrešnih.
Negde sam čula da je čovek onoliko nesrećan koliko to dozvoli sebi.
Ja sam uspela malopre da pronađem sliku od pre par godina... gde se smejem od uva do uva, imam 20 kila manje i uživam :).
I koji se đavo desio sa mnom, volela bih da mogu samoj sebi da odgovorim...
Šta me to tera da sebe tretiram kako tretiram, nije mi jasno. Gde mi je volja, gde mi je mozak, gde mi je sve? Šta se koji đavo dešava sa mnom više.
Mene nije sramota da priznam da mi treba stručna pomoć. Šta ću. Bolje mda mi neko pomogne da se iščupam iz ovoga nego da ostanem ovako zaglavljena ni tu ni tamo. (:
A ispiti. Sačuvaj Bože. Imam utisak da mi se smeši kraj školovanja :D.
I wish you'd stay.
Ima tako nekih dana kad se probudim, srećna.
Drago mi je što ti se svideo paketić, nenormalno :O
Ponekad, uhvatim sebe kako sam često srećnija što sam nekom izmamila osmeh na lice... nego što bih bila da mene neko iznenadi nečim.
Ta dva osmeha, njen u ljubičastoj kapici... i tvoj :) ne mogu da se izmere ni sa čim.
Vi ste moja definicija sreće. One prave, divne, neopisive.
"Ulepšala si mi dan." je nešto najlepše što mogu da čujem od tebe. I valjda... valjda je to zapravo sasvim dovoljno.
http://www.youtube.com/watch?v=kS2RpU8oOac :)
Duga je noć predamnom. (:
Treba sedeti i učitiiii. Do ko zna kad, pa ustati za faks ujutru. Bože moj. :)
Okej je i to.
Ne znam...
Ima tako nekih dana kad mi ništa nije teško. Ma koliko dosadno i naporno bilo.
Obično su to oni, koji započnu osmehom. Jednim. Posebnim.
Lepuškasto je.
Još pet dana, i idem da se odmorim kao čovek.
Pa da spremam ispite dalje.
Boga pitaj šta ću uraditi sa tim više :O.
I tako. Jaoj, ne znam.
Odoh, pravo čeka.
A brig ame baš. Naučiću ga makar mi bilo poslednje. :)
Nešto... nešto mi je lepo danas.
"Zapamti datum. Preseci i kreni dalje."
Treba mene neko da lomi i da lomi i da lomi i da lomi i da ponizi gadno da bi meni neke stvari došle do mozga. E valjda se uspeli. Ti sa tim tvojim, sve je okej, samo se ne javljam... a on sa onim, volim te.
Uvek sam bila od onih što pokazuju šta osećaju po svaku cenu... koliko god da ih to na kraju košta. Jer jednostavno, to je ono što jesam. Ali, izgleda da su ljudi, bar ovi sa kojima ja imam dodir, STOKA... i neke stvari ne umeju da cene.
Ja sam od onih koje svi vole, ali svi imaju nekog drugog. A ti, idiote, čekaj svakog da se smiluje i da shvati. I šta sad? Meni će ceo život da prođe tako što sam prvo čekala njega da se sredi... i vrati na staro... da vidi da sam tu... a onda tako što sad čekam tebe? I šta čekam? Šta koji đavo ja više čekam?
Toliko sam besna sama na sebe, da to nije zdravo. A možda i jeste. Možda se nikad ne bih naoštrila ovako kako sma sad, da nešto konačno uradim sama sa sobom i sa svojim životom.
Ne treba mi NIKO kome ne trebam ja. :)
So save your breath, I will not care. I think I made it very clear. You ran away - you're all the same!
Nikad se neću opametiti. Meni je valjda emotivna glupost, urođena. I nikad mi neće biti jasno zašto sam dete. OVOLIKO dete. Zašto toliko sebe dam za nešto, svaki put, i svaki jebeni put, gađam glavom u isti zid. :)
I besna na sam na samu sebe, znaš? Besna.
I znaš... pustiće mene to. I sve ću da oteram u pizdu lepu materinu.
Na šta sam spala kad me dečko s kojim sam bila dve godine, tera da ne dignem ruke od tebe i sebe? :) Od nas?
Kaže mi, prodala si nas, nešto što smo imali zbog toga, bori se za to ako ti je stalo do toga!
Besna sam.
Kupi mi se, sve mi se kupi. Hoću da se isplačem kao čovek, hoću da izbacim sve to iz sebe, i da ustanem ujutru kao nova. Da oteram sve u pizdu lepu materinu i da završim sa tim svim! :)
I sa sobom. I sa njim. I sa tobom. I sa svakim drugim. I ne treba mi niko. I ne želim nikog. I neću ništa. Hoću samo da nestanem. Da me nema. Da niko ne zna ni gde sam ni s kim sam ni ko sam, ni ko si ti, ni ko je on, ni šta se desilo... ni što premrem na mestu kad čujem BOSNA, ni kad čujem tako... svašta. Neću više da živim ovako, shvataš? NEĆU!
Ne mogu. Osećam se mrtvo i prazno i ni do čega mi nije.
Hoću da ustanem nasmejaa. Hoću da ustanem srećna. Hoću da budem srećna i zaljubljena kao ona tri dana. Ili hoću da ne osećam ništa. A NE OVO VIŠE!
NE MOGU MAJKU MU VIŠE! EEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEJ!
Sve ću da vas pošaljem do vraga i da nestanem. Samo gledaj kako.
Samo nastavi tako.
"Ja imam samo jednu nesreću. Uništim sve što dotaknem."
Al' svu svoju ljubav čuvam samo za tebe.
K'o kost u grlu da imam. Ni glas ne umem da pustim. Ni suzu. Ništa. Sedim tako. I gubim vreme sama sa sobom. I ne radi mi se ništa. I ne diše mi se. Ni do čega mi nije. Sve normalne ljude hvata praznična euforija, mene hvata praznična depresija.
Nedostaje mi sestrica. Ne podnosim to što sam u svađi sa najrođenijim i najdražim osobama. Nedostaje mi i idiot kog sam smatrala dobrim drugom. Nedostaješ mi i ti. Nedostaju mi neki trenuci. Nedostaju mi moji. Nedostaje mi sve. Mrzim sve te velike datume. Samo me podsete koliko sam sama... i koliko nemam nikog. I koliko strašno to zna da zaboli ej!
I opet me želudac kida od nerviranja. Ludački. Onako. Kako treba. -_-
Da mi je da prespavam sve. SVE. I da se probudim kad budem mogla da te vidim, ili da se ne probudim uopšte. E.
More marš više.
