"What am I darling, a boy you can fear, or your biggest mistake?"
Nekad imam utisak da noć nikad neće da se završi. A samo što je počela. Da će tako da me kruni kao miš, ko zna do kad. Pogotovo kad sam gladna, a u frižideru je ostalo još 10 jaja, od kojih mi je apsolutno muka, jer ih jedem svaki dan. Al' kontam, studentski život, bla bla. Nisam pojma imala o čemu ti ljudi pričaju dok nisam počela da živim sama.
Nešto sam danas, i ovih dana inače, u minusu s raspoloženjem. Pogotovo od kako mi je rekao da nije za ljude, za društvo i bilo šta... i da neće skoro da ga prođe. Možda sam ja sebična, ali takvo ponašanje smatram sebičnim.
Mene ljudi generalno ne shvataju ozbiljno, zato što sam uvek nasmejana. A ja ne shvatam njih. I ne želim da ih shvatim. Onog momenta, kad bih prestala da se smejem, suze bi mi same krenule... bukvalno, same od sebe. Dešavalo se. Zato nikad i ne skidam osmeh. Drugo, zašto bih se ja prema nekom ponašala kao kreten i zašto bih gurala ljude od sebe ako meni nije dobro? :)
Nema razloga za takvo što.
Deda mi je bolestan. Moji su u haosu zbog mog faksa i finansija, ne izlaze iz problema. Ja sam se ugojila deset kila. Baka traumira oko deke. Sa rođenim stricem ne komuniciram. Nedostaje mi sestrica više nego išta. Sama sam ovde. Apsolutno sama. Trpim raznorazne provokacije svako malo. Gubim živce, ako ih već nisam pogubila. Ne znam odakle uporno vadim nove za kidanje, najiskrenije... :)
al' ono... idemo dalje. Što to mora da zna svako? Što to mora da se vidi na meni? Je l' se vidi na Njoj, da otac maltretira i nju i njenu majku? Da joj ne da da ide kući vikendom? Da je vređa? da ih ponižava? Ne vidi se. Ko sam ja, sa svojim mizernim problemima, u odnosu na njene, da se oglašavam onda?
Zašto su ljudi toliko jebeno sebični?
Razmišljam, da se aktiviram zaista malo...
malo više. Da spremim rukopis za tu knjigu...
pa da pokušam, pa šta bude.
I neuspeh je deo odrastanja i svega. I ko zna zašto je to dobro uostalom... :)
I sve ja tako lepo fino, smislim... samo noć nikako da prođe.
Ne slutiš kako bih slatko dala sve što imam, da skupim pare, da sednem u bus, i da dođem samo da te zagrlim. Pa nek' se sruši svet. Nek' umrem, tu na licu mesta. Šta bilo. Ne tiče me se. Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Koliko mi značiš. I koliko te volim. Budalo jedna.
Ovo, traženje tebe u drugima mi ne ide kao što sam htela da ide.
"Ostavio sam trag u telu tvom koji nikad, nikad neće da prođe. Ostavio sam prah u srcu tvom. Dođi ovo privedi kraju."
Nešto mi se nećeš. Ni ti, ni bilo ko. Nešto ceo dan nisam za ljude. Prvi dan od kako sam ovde, da nisam makla nikud iz stana. Apsolutno nigde. Ceo dan sam sređivala, spavala, i hm, plakala. Valjda me je stiglo. Ne znam.
Ponekad se zapitam, kad ću da prestanem da se osećam ovoliko mrtvo i kad ću zapravo da počnem da živim? Imam utisak da će ceo život da mi prođe dok ja čekam nešto da se desi. Ne znam... Nisam srećna, uopšte.
I ne znam zašto nisam. Osećam se odvratno. Kao da sam nezahvalna, šta već. A nisam. :) Samo sam umorna.
Nedostaje mi, užasno. Toliko da bih sad sela u autobus za BiH i otišla u pm, samo da ga vidim. A nemam para zapravo ni za menzu do kraja meseca, a kamoli za kartu do njega. :)
I ne znam. Glava me hronično boli. Samo spavam. Pokušavam da prespavam sve, a onda se probudim i slomim, kad shvatim da ništa time ne postižem.
Nedostaje mi onaj osećaj pripadanja. Ono kad šetam s njim... i završimo pored jezera... kad se popnem na krov muzeja a plašim se visine više nego ičeg... i držim njega za ruku čvrsto da siđem. :)
Što kaže Balašević... I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave a neke ne... i sve su vile, ma sve su kraljice... i sve su nevažne naspram nje. Katkad mi se čini da je jedina osoba koju sam sposobna da volim, i poslednja koju smem. Čak i da je ovde, ništa se ne bi promenilo. Vetar ne možeš da ukrotiš. A on je baš kao vetar. A ja ne želim da ga menjam, jer onda on ne bi bio on, i ništa od ovoga ne bi imalo smisla. :)
Grebem po žicama, stranicama knjiga, prevrćem dane... i sedim u sobi koja miriše na omekšivač ludački, jer se stvari suše u njoj.
A dan odmiče. Tačnije, već je i prošao. Kanim se da učim. :) Možda malo skrenem misli.
Nije zdravo biti ovoliko sam.
Won't you dance with me, in my world of fantasy? (:
Hm. Zanimljivo mi je kako se sve promeni dok trepneš, a da često to nešto ne primetiš. Da mi je neko pričao da ćeš posle svega da mi se pojaviš na vratima, opet... ja mu ne bih verovala. :) I ako sam negde u sebi znala da će to opet da se desi.
Nešto sam večeras, umorna. Danas. Inače. Ne znam... zavalila sam se u krevet, uzela gitaru, i svirala dok mi prsti nisu otpali. Jagodice na levoj ruci me satiru od bola dok kucam ovde, koliko sam ih uništila žicama. :) I nije mi žao. Nekako je, izašlo sve što je trebalo. Isparilo. Dobro sam... :)
Nije mi stalo. Ili mislim da mi nije stalo, ne znam. Ali je dobro, kako god okreneš. :)
I sad odoh polako da čitam istoriju umetnosti i da odmaram mozak ^^
sama sa sobom.
Možda i nije tako loše biti sam.
Ovo je jedan od onih dana, kad ljude ne moguuu nešto.
"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."
Smatram da 14. februar postoji samo da bi se mi, koji nemamo nikog, osećali još jadnije, jer isto tako tvrdim, da ako imaš nekog, taj neko treba da te voli i poštuje i da ti čini da budeš svestan toga i osetiš to SVAKOG DANA, i to ne materijalno, nego u svakom smislu.
Ljigave su mi postale sve patetične komedije, romanse, filmovi bilo čemu slični tome. Prozrem na početku ko će s kim šta, i prekinem. Smori me. A sjebe me psihički.
Ja sam od onih što se svi sa njima druže. ;) Valjda sam zato operisana i od romantike, i od bilo čega sličnog. Ja sam od onih koji su svakog 14. sami. Od onih što ne podnose ni one koji blebeću o tom danu, ni one koji pljuju po onima koji blebeću, i tako u krug.
Ja sam od onih, što izvise svakog 14. pogotovo ako je vikend, i koji ostanu kući, jer svako u društvu ima nekog, a ja budem crna ovca :).
A znaš kako, i za to me baš briga.
Kad vidim njih sretne, stvarno sretne, meni je srce puno.
I nikad mi neće biti jasni ljudi koji dozvole sebi da ih ljubomora truje. Ja te pokušaje ljudskih bića ne smatram ljudima. To nisu ljudi, to su govna.
Ja sam od onih, što kupe sami sebi limenku piva, paklicu cigareta, zavale se u svoju sobu, dignu noge na sto, sviraju gitaru ili pišu dok ruke ne pootpadaju obe. Ja sam od onih što su toliko dugo sami, da sve ređe mogu da zamisle nekog pored sebe. Ja sam od onih, koji ne veruju. Jer nemaju razlog. A nemaju ni u šta. Od onih što ih s vremena na vreme zaboli tako, i stigne... al' su u suštini prestali da se samosažaljevaju. Od onih, što se smeju, i što ih retko ko smatra ozbiljnim. Od onih, što ne šire svoja sranja drugima... jer ih se ne tiču. Od onih što kad pitaju: "Kako si?" stvarno žele da znaju i da ti pomognu ako mogu, makar i slušanjem.... od onih, što nikad ne čuju to pitanje. I ne žele da ga čuju.
Ja sam od onih, bezbroj ali.
Ja sam od onih umornih.
I tužnih. A opet srećnih. Večito kontradiktornih.
Vidiš, kad me je pitao koja je moja romantična fantazija... ja nisam znala šta da kažem. Kontam da je nemam. A onda sam ukapirala... da sam guska, slična milionima guski. Da bih čini mi se, pola života dala, da mi se pojavi na vratima... sad... sutra... kad god bukvalno... da me zagrli i da mi kaže da ne želi da se druži sa mnom, nego da me želi pored sebe. Ništa više. Apsolutno ništa više. :)
I znaš, ja sam jedna od onih milion i kusur, koje nikom neće otvoriti vrata, jer niko neće ni pokucati...
Od onih idiota, što će sedeti iza njih, i čekati neki Đavo. Umesto da ih jednostavno otvore i izađu napolje. Jer što kaže Balašević, na sreću ćeš pre naleteti nego što ćeš je naći.
Ja sam, idiot.
Super sam.
Hvala što ne postojiš.
I hvala što ne pitaš.
"Daš nekom sebe pa posle neće da te vrati." Amfibolije
Ja sam idiot. Kompletni. Koliko samu sebe umem da upropastim, to niko ne može.
Ja ne razumem, ali Boga mi ne razumem, kako UVEK ali uvek naletim na dečka kog je tamo neka kučka malo više zajebala, pa i kad se skontamo i sve bude super, u apsolutno svakom smislu, on dođe s pričom kako sam ja "divna, ali on nije za vezu" more marš bre više.
I uostalom, što sam ja samu sebe ubedila da meni treba muško u životu, nije mi jasno... Što sam pustila samu sebe da mi raspoloženjem diktira bilo ko osim sebe same? Nije mi jasno, apsolutno mi nije jasno!
Imam utisak da dok sama sa sobom ne naučim da ostanem SAMA, sasvim SAMA, nikad neću ni moći da se sredim. Ni da imam normalnu vezu. Niti bilo šta drugo.
:)
A znaš, sve to umori stvarno...
I iskreno, nisam fizički iscrpljena, koliko mi je psiha otišla u krasni. I to zbog čega? Zbog toga što se jedem, pa jedem, pa se jedem što jedem, pa jedem još više, pa se jedem još više, pa se tako to sve taloži i vrti u krug, i na kraju ja prsnem s mozgom načisto?
I samoj sebi tražim izgovore i opravdanja. Konstantno.
I mislim da sam ih iscrpela sve.
I ne znam dokle ću sama sa sobom ovako.
A imam neku potrebu da se trgnem, da odradim za sebe neke stvari malo, i da pošaljem u tri lepe SVE koji me čine ovoliko hronično nadrndanom i hladnom i nervoznom. :)
I mislim da je trenutak da to uradim.
Počela sam od parfema, malog, u znak početka. I čaja za redukovanje kilaže, kao, nekog. I dijete. Hm. Možda i stignem negde ovaj put. Sama, hvala lepo.
Odlično sam, hvala što ne pitaš.
Hvala što ne postojiš.
Nemoj ni da se pojavljuješ, ako pomišljaš da ćeš i ti da me zajebeš.
Možeš u tri lepe da se nosiš, već sad.
Pa tako.
Somewhere over the rainbow... (:
Negde je neko nekad rekao... svaki kraj nosi nov početak, a svaki početak nov kraj. Znaš, ne treba meni niko da shvatim da smo Ti i ja završili sve za sva vremena. Dve ipo godine, ni tamo ni ovamo... Više si mi trebao, kad si me najmanje želeo. Ja nemam snage da prolazim kroz sve iste faze sa tobom opet. Kroz ono, drugovi smo, mirimo se, zajedno smo, super je dva meseca, svađamo se, krvimo se, mirimo se, ludimo, raskidamo, ne pričamo, drugovi smo, mirimo se i u krug. Zajebi me više s tim. Druga godina, treća, četvrta, pa tri meseca na faksu... eheeeeeej, puna kapa. Nemam snage više. Ni volje.
I danas sam bila u tvom gradu, kod svoje bake. I nije me ni zabolelo. Ništa. Jesu, vraćale su se uspomene... jeste, izmamile su mi osmeh. Ali mi nisi nedostajao. I ne nedostaješ mi. Ne volim te. Volim starog tebe, i volim ono što smo bili. Al' to više nisi, to više nismo i to više ne postoji. I od nečeg što ne postoji, čovek ne može da živi.
Ja sam čovek pre svega. Žena, tj. devojka... meni treba neko ko će sa mnom da obiđe ceo grad peške, jer mu je lepo da provodi vreme sa mnom. Meni treba neko ko će da me nasmeje i ko će da bude tu. Neko ko će da čeka sa mnom bus na minus 10, dok ne uđem u isti i ne odem. Meni ne treba neko ko će da me rasplače svako malo, da me nervira, da me jede... da me kida.
I ne znam da li sam zaljubljena. I ne znam čak ni da li mi se sviđa. Pojavio mi se u životu tek nešto skoro. Sasvim slučajno i blesavo. A opet, nekako, čini mi se da mi vreme s njim leti. I uživam. Malo, za promenu.
I znaš, ako moram da biram između nečeg za šta znam da mi se uvek obilo o glavu, iliti tebe, i nečeg potpuno novog, što me čini srećnom sad, makar i na kratko... budi siguran da tebe neću odabrati nikad više.
Nisi imao drugu šansu... imao si sto drugu. Svaku si na isti način prokockao.
Ti i ja više nemamo o čemu da pričamo.
Čuvaj se.
I to bi bilo to.
"Najbolja stvar koja mi se desila je onaaaaa!"
Volim ove dana kad ustanem, sva onako nešto nasmejana, raspoložena, srećna, zadovoljna.. iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii imam na koga i na šta da mislim. A izašli smo iz zezanja. Nisam htela ništa ni da se desi. A desilo se to da mi se dopao, onako, prilično. :) Da smo tri sata šetali celim Beogradom, pričali, smejali se, začikavali, smrzavali i uživali, bar ja. Desilo se to da me je isto veče pitao da se vidimo opet. Što se nije skoro desilo...i da me je vrlo zainteresovao :D i da sam, sad kao one klinke kojima se neko javi, a one onako pocrvene pa budu hiperaktivne :D.
I prvi put jedva čekam da se vratim u Beograd, da se vidim s njim. :O
A pre sam jedva čekala da dođem kući. I ne znam šta se tačno dešava, ali mi se zaista sviđa. ^_^ i takoooooooooo.
I moji su mi kupili smoki i pivo za sve desetke hahahahhaha i ništa mi draže od toga bilo nije! Ništa bukvalno. I tako.
I sad odoh da ne uđem u kuću ceo dan, i da budem srećna i da uživam i tako.
"Sve je im'o, ništa im'o nije."
Sav se rad i trud isplatio. Sve desetke imam. I pogodi šta... osećam se prazno. I nikako. I sve je... nešto... ne znam ni ja šta je :).
Nedostaje mi. Mislim, ne nedostaje mi. Kreten je. A opet... nedostaje mi samo da bude tu... da legnemo na krevet i da pričamo do četiri ujutru... da se glupiramo... da crtamo, da slušamo muziku... da ne znam. Mrzim samu sebe. Mrzim samu sebe Boga mi mog, što mi nedostaje. Zaklela sam se samoj sebi da U ŽIVOTU više neću progovoriti s njim. Ne znam šta da se desi. A umrla bih na mestu da mu se nešto ne daj Bože desi.
I stvarno mu želim sve najbolje. Samo sam razočarana. I besna. I umorna... :)
I krivo mi je što ne mogu da ga pozovem i da mu se izvrištim sva srećna EEEEEEEEEEEEEEEEEEEJ, IMAM SVE DESETKE JEBOTE!!! SVEEEEEEEEEEE! KOD ONE PROFESORKE KOJA MI JE MOZAK PROBILA IMAM 2 DESETKE, IZ OBA PREDMETA! POKIDALA SAM ISPITE. TATA JE SREĆAN. URADILA SAM I VIDEO ONAJ. SVE!!! DOĐI DA PIJEMO PIVO I DA GLEDAMO FILM.
E. Krivo mi je. Jeste, Boga mi mog. Al' sad da me pozove na telefon, ne bih se javila. Da se pojavi na vratima, ne bih ih otvorila. Da počne da plače, ne bih ga pogledala. Zato što je strvina, zato što me je slagao i zato što nije ispao čovek. I zato što me je povredio užasno.
A On... On je tek svoja pesma :).
Gospodin "Nisam Za Vezu, Ja Sam Vječno Slobodna Duša"... okej. Obožavam ga takvog kakav je, ali kontam da nema svrhe ni to više.
I evo ti, gde sam, šta sam... tu sam. Sama.
Košava me je dokotrljala do stana... gazda mi je popravio srećom sijalicu. I doneo kvarcnu. Pa više ne spavam u hladnjači nego u pokvarenom frižideru recimo. Grlo me grebe. Umor me je savladao. Indeks pun tih nekih desetki mi stoji na stolu... i čeka još samo engleski i vajanje. A meni se ne živi. Dođe mi da bukvalno da prespavam sve ovo.
Šta će mi sve, kad nemam s kim da podelim?
Ne znam što su me vaspitali i napravili tako... al' meni sreća nije sreća ako nemam s kim da se radujem. I nisam srećna.
I muka mi je od svega.
Zato mi i jeste prosek 10.0, zato što me jedino to neko učenje i rad drže tu gde sam. :)
Jer kad ne razmišljam kako sam, ja umem i da budem dobro.
Sad trenutno, nisam.
Al' hvala što ne pitaš. Nije kao da je bitno.
Nisam znala šta sam sve.
Eno, pre dva dana započela sam projekat za digitalnu sliku, iliti predmet koji imam na fakultetu, za ispit. :)
Rešila sam da se bavim pitanjem identiteta... i ispitivala sam sve moguće ljude koji su bili voljni da izdvoje par minuta, da napišu šta sam... :)
OD toga da sam poludela, da sam kinder jaje, preko toga da sam trapava, smotana, zanimljiva, šašava, budala, ovakva i onakva. hahaha Nisam ni znala zapravo kako me ljudi vide. Oni koji me znaju, oni koje volim, oni koji misle da me znaju, oni koje ne volim, oni koje znam iz viđenja... :) I divno mi je koliko se ljudi odazvalo... i koliko mi je pomoglo. :)
Ono što mi je još zanimljivije je zapravo to koliko ja sama o sebi imam loše mišljenje. I koliko se kose jedno s drugim moje viđenje sebe i njihovo viđenje mene... :)
I nekako, imam utisak da će ovaj rad stvarno biti nešto!
A napolju je sneg. Predivan. I sve je belo. A meni je u sobi taman...
Meka, najmekša moguća pidžama... šoljetina kafe, limunada i knjige za ispit. Pa idemo :).
Niko mi nije rekao da je moguće zavoleti ovaj grad... i ovo mesto.. i sve ovo zajedno. :)
Niko mi nije rekao da će biti teško, ali da će vredeti...
I bolje što nije.
Možda ne bih umela da cenim sve to.
Neki bi to prosto tugom nazvali.
Noćas sam rešila da pobedim samu sebe kako znam i umem. Otkad sam se doselila ovde, nikad nisam bila sama sama, skroz. Uvek je neko bio tu. Dolazio, prolazio, odlazio, čekao... društvo... moji... rodbina... a onda me stigne tih par sati pred noć i sama noć, i ja treba da ostanem sama sa sobom, da radim... i da trpim samu sebe. I slomim se. Toliko me nervira to. Valjda nisam navikla da budem sama. Sama sa sobom. Nije mi jasno kako me trpe ljudi s kojima sam uvek, kad ja samu sebe ne mogu da podnesem, bukvalno ne mogu da podnesem.
Evo, sedim, k'o u bunkeru za ovim stolom. Slikam celo veče. Razvrstala beleške. Sve odredila kad šta i kako. A ne živi mi se. Ama. Ni trunku. I sve hoću, i sve radim što je najgore... al' ne biva. Stoji mi knedla u grlu. Ne mogu ni da plačem. Pitala me je kako sam, rekla sam joj odlično dok ne razmišljam o tome...
I preopterećena sam nekim glupim pitanjima i stvarima. Valjda sam u poslednje vreme shvatila koliko volim svoje roditelje... i koliko vreme nenormalno brzo prolazi... i koliko su se ljudi promenili. I krivo mi je što sa rođenim stricem ne govorim. I što ne viđam sestru. I krivo mi je što pojma nema da sam dobila desetku iz predmeta za koji sam se plašila najviše pored još jednog... i krivo mi je što to klinče raste, a ne zna ni ko sam. I krivo mi je što nisam karakter da odradim neke stvari do kraja. I krivo mi je što sam sa njim prestala da razgovoram onako, odjednom, i što je ispao kreten kakvog nema... I za nekog koga boli uvo za njega, ja sam neko ko previše razmišlja o njemu. A neću mu reč reći u životu. Obećala sam samoj sebi.
I ne znam...
Imam Mileeeeeeeta mog. Koliko volim tu devojku. Koliko je čudan splet okolnosti pod kojim sam je upoznala. Koliko je malo vremena potrebno da se razumeš sa nekim i da zavoliš nekog, i da počneš da se družiš s njim...
Nikad nisam imala najbolju drugaricu. Ono, baš baš. Tačnije, nikad. Do trećeg srednje, onda sam upoznala stvorenje koje sam dugo već znala, ali nisam znala ništa o njoj. A sad, Miletaaaa, na faksu. :)
Ne znam kako rečima da opišem stvorenje s kojim mi počne i završi se svaki dan. Zajedno smo na faksu, zajedno smo pre faksa, posle faksa... pričamo o svemu i svačemo. Idemo svuda. Pomažemo jedna drugoj. To je jedna od onih osoba za koju radim sve što radim za sebe, i više od toga... I nikad ništa ne traži ali uvek da sve od sebe i nađe se tu.
I valjda u sekundi shvatiš neke stvari.
I kad je tu, lakše je. Dobro sam, i ne mislim. Nisam sama.
Plače mi se. Jebem li ga što već.
I teško mi je. Užasno.
Al' će proći.
Ako ništa, šest ispita stoji da se spremi za šest dana. :)
A šest mi je srećan broj, uvek bio.
Samo da ne bude i šest u indeksu :D crna ja.
"Ja imam neke fore, da na te ne mislim i tako smuvam dan."
Ovo je jedan od onih dana, po kojima komotno može da se napiše scenario za neku dobru komediju, samo što meni nije bilo to toliko smešno.
Ustanem, nema struje. Pre toga, ne čujem alarm. Radim drugu radove celo jutro, ne stignem svoje da završim. Krenem na faks, na pola puta se setim da nisam indeks i semestralni list ponela uopšte. Nema tramvaja za nazad tri godine. Eto ih četiri u isto vreme. Dođem u stan, provalim da mi je taj isti semestralni list, PRLJAV od ne znam ni ja čega. Ulećem u drugu trolu brzinom svetlosti :D sapletem se o sopstvenu mapu na izlazu, poubijam ljude sa njom, glumim supermena i počinjem da letim koliko je kreten naglo zakočio, zalepim se u šipku i stegnem je toliko jako da zakačim ono dugme stop i u tom trenutku se resetuje ceo bus plus aparat, izlazim crvena kao rak... trčim uz brdo šugavo, čekam glupu 65icu, i nje NEMA I NEMA I NEEEMAAAA krenem peške, ona elegantno projuri pored mene... Pukne mi torba. Sjebe mi se patika. Krenem da namestim torbu, zalepim nekog čoveka iza sebe krvnički, u zemlju da propadnem. Ulazim na faks, taj drug overava semestar i kaže, zakasnila si, već me ocenila. Kad nisam počela da plačem od muke.
I na kraju, mi da desetku. A zbog nje sam htela da se ispišem sa faksa.
Drago mi je ako ništa, što sam stigla kući živa i zdrava :D
Poluživa do duše, ali dobro. (:
Osećam se kao zmaj. Kao da je ceo svet moj. Valjda, zato što sam uspela. Zato što sam prvi put u životu nešto počela kako treba! Prvi put sam zadovoljna. Prvi put mi je rođeni otac rekao "Svaka čast!" :) Prvi put sam zapušila usta i njemu i samoj sebi. Prvi put sam. Jebote. Prva ocena mi je desetka. Samoj sebi zvučim kao najgori štreber, ali me toliko boli dupe, da ne umem da ti opišem. :)
Stvarno sam srećna.
I ne znam kako ću da preživim deset dana sam u stanu sa knjigama i bojama, ali hoću. :)
"Nemam te. Jer iz dana u dan ja sve bolje te znam... neka druga te ljubi, a to više nisam ja." :)
Zaboravio sam koliko si komplikovana. Rekao je, onako, usput, dok smo pričali.
Možda nisi ni svestan koliko pamtim svaku reč koju izgovoriš... i koliko mi je upečatljivo ostalo njeno ime, i ono da je JEDINA koja ti se baš dopadala :). I sve češće viđam po onom šugavom fejsu neke stvari... i sve se ređe čujemo. I sve smo dalji i dalji.
I sve više i više bežim u neke još sumanutije stvari. I sve sam dalja i sama. Od tebe i od svega toga. A nisam htela tako.
A od njega svesno bežim, jer znam i ko je i šta je, i sve to ni na šta dobro ne može da izađe. Ali znaš, kad ne vredi... Dođe, nasmeje se, pogubim se... Legnemo, gledamo film, izgubim pojam o celom svetu... Dišem. Poljubi me. Puf. Sutradan, nikom ništa. To je ono što me izluđuje.
I svaki put, izađem iz jedne katastrofe, uletim u još veću...
Ne znam šta je to u meni što privlači sve takve čudne stvari.. ali očigledno nešto jeste. Iskreno, više se i ne bunim. Radim onako kako mi odgovara u trenutku.
Samoj sebi ne bih priznala da počinje da mi se sviđa i da mi znači užasno. To je neko sa kim ja treba da provedem svaki jebeni dan naredne dve ipo godine na fakultetu. Ne smem to da radim sebi. :)
A ni njemu.
A počela sam da se sređujem fizički. Do sad sam na faksu isto, iz skoro svega uzela maksimum, negde mi fali po 3, 4 boda (: ... moji roditelji ne mogu da veruju šta se dešava. Nikad nisam bila ne znam koji đak. NI u osnovnoj ni u srednjoj, sve me je mrzelo. Sve sam mrzela. Bljak.
A sad... :) Uživam. I radim, dan i noć, dan i noć, bukvalno! Ne sećam se da sam skoro legla pre 2, 3, 4 :) i uživam!
Molim Boga da mi sačuva ovo malo živaca što imam. Sve ostalo će doći na svoje!
"A ne bih ti se javio ni kada bi me nazvala... ma da si mi iz oka ispala."
Koliko je pesma glupa, a koliko ne mogu da je izbacim iz glave.
Crtala. Na faksu sat ipo, u kafiću dva sata, u menzi pola sata, kod kuće osam sati u cugu, i to sve lepo u jednom danu... skrpila sve radove za ispit i Boga mi mog, nameračila se da nekom jebem sve po spisku ne dobijem li pristojne bodove za ovo.
Nije mi teško psihički da radim. Stvarno volim ovo. Ali ova hronična neispavanost mene košta mnogoooo živaca. Postajem sve manje i manje tolerantna, pogotovo na bezobrazluk. Sve više ne biram reči kojima gazim one koje me gaze. A za ljude koje volim, mogu život da dam ovog trenutka. Malo ih je, ali dovoljno. Taman.
Nisam mislila da ću ikad zavoleti ovaj grad. Zapravo, i ne volim ga. Volim ljude koje sam srela. Ne sve, neke. Ali ih stvarno volim i stvarno su mi dragi. Obožavam svoj fakultet. Obožavam svoju sobu, od tri sa tri, koju sam ušuškala kako meni odgovara. Volim mir koji imam iako me nekad ubije u pojam. Volim što sam uspela da prevaziđem samu sebe u nekim stvarima i da se iskreno posvetim onome što je bitno. Volim što sam pronašla volju da istrajem u nekim drugim.
Volim što sam ovde gde sam.
I možda nisam na putu na kom sam htela u svakom trenutku, ali sam definitivno na onom na kome želim da budem. I srećna sam. Manje više. Fali tu po nešto... Fali mi neko: Ili ne fali. Splet okolnosti je u poslednje vreme jako zanimljiv. :)
I nikad čudniji. I nikad luđi. I nikad se retardiranije stvari a lepše nisu dešavala iako sam svesna da će mi se obiti o glavu kad mi najmanje budu trebale... ovaj put biram, kao i prošli, trenutak. :)
I nije mi krivo.
I jedva čekam da prođu ispiti, da se naspavam.
Pa da se razmrdam još malo. I prvi put verujem u sebe, i verujem da ću uspeti u onome što radim. Jer nikad ovoliko sebe nisam uložila u nešto. NIKAD! I makar se ne isplatilo sad, isplatiće se nekad, sigurna sam u to. :)
A do tad, ko preživi pričaće.
I Boga mi, ako čujem nekog, kako je moj faks "šta vi tamo, samo nešto frlj frlj, i gotovo. ne učite 1000 strana za ispit" garantujem da ću dobiti želju da ga uvedem u sobu, da uhvatim sve radove i sav pribor, i da ga grunem iz sve snage u glavu sa svim tim odjednom. (: Čisto da vidi, kako je to frljfrlj :D.
I nedostaaaaaaaaaaaaaju mi neki moji ljudi. Mnogo.
Ooo da je sreće da taj 14. februar dođe što preeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee! Da pokupim pinkle i da pobegnem odavde na dva dana, da se odmorim :)!
I uvek sam raspoložena, dok ga ne vidim na faksu, kako se pravi lud kao da se nikad ništa nije desilo... a znamo i on i ja da jeste. :)
Čak i to progutam. Ali kad vidim koliko je neodgovoran prema sebi i koliko velike šanse ima da padne godinu i da više neću moći da ga viđam svaki dan.... samo mi stane ona knedla u grlu, i sve padne u vodu.
Anja, idiote, da l' da jednom ne pojedeš govno?
A rekla sam da neću ni sa kim živim da se spetljam ove godine.
"Neću nikad." Neću klinac.
Mene će sopstvene emocije da ubiju, ništa drugo. Kad tad. Ubeđena sam kad umrem, umreću samo zato što više nisam mogla da izdržim psihički samu sebe.
"It's like ten thousand spoons when all you need is a knife."
Stegne me neka knedla u grlu. Ni makac. Odradila sam dobar deo radova za ispit večeras... za dva ipo sata. Samo da ne mislim. Da se koncentrišem na nešto treće. Kad radim, jednostavno, jedino mi je bitno, je li senka otišla kako treba, je li linija dobra ili ne, pod kojim uglom treba ovo, šta je onde... i slično. Nema tebe, nema njega, nema poremećenih bivših devojaka koje koga, nema prozivki, nema vređanja, nema ledenog stana, nema pune korpe veša za pranje, nema dijete, nema želuca koji se savija od gladi, nema samoće, nema daljine, nema NIČEG. Samo papir, olovke, i ja.
Nisam ja štreber, stoko. Ja sam neko ko jedini ventil vidi u tome. U tome što će da sprema ispite, i da radi nešto... Šta da radim ovde koji moj? Gde da idem kad nemam prebijenu paru? S kim da idem?
I nisam ja nikakav dupeuvlakač. Mrzim takve ljude. Radim ono što smatram da mi je potrebno. Sedim, i čvrljim stolicu. Vodim uredno beleške. Jer znam kako sam završila i osnovnu i srednju, zato što sam sedela na ušima, i nisam pipala ništa. I svesna sam da mi ceo život zavisi od ovoga. I nemam potrebu da se štekam bilo kome. Samo imam petlju da kažem šta mislim, i da se nasmejem. Ne svađam se. Ne vadim oči nikom.
I pomognem svakom. Zvana ili nezvana. Sve što radim za sebe, podelim sa njima. I ne grize me savest. Jer nema za šta.
I jebe mi se.
Samo bih da se osetim živo opet malo. Jer ovako više ne mogu Boga mi mog.
K'o da sam umrla sama u sebi onako. Fino. Polako.
I ništa ne može da me pokrene.
I sve što radim, radim mehanički. Mehanički sređujem, mehanički učim, mehanički dobijam te ocene i radim te kolokvijume. Mehanički dišem.
I ništa me ne pokreće. I ništa u meni ne budi ono nešto, da se osećam srećnom, bar na kratkooooooooooo! NIŠTA pod milim Bogom.
I počinje da me plaši to.
Opasno.
I sve se više povlačim u sebe, i sve manje pričam, i sve više imam potrebu da isparim.
Da pobegnem.
I još više, da me bar neko nađe.
Al' nema nikog. :)
Standardno.
I take a deep breath and I get a real high and I scream from the top of my lungs! (:
Do četiri jutros sam zaginula sa mastilima, bojama, olovkama, papirima, kolažima, ne znam ni ja čim... da bih prvi put u životu čula, odlično si to uradila! I još, kolokvijum, prođe, začuđujuće dobro. I izvučem i maksimum na seminarskom. I tako. Šta znam...
I jutros sam se nakanila, otišla na Vma, i dobila taj plan ishrane i sve to. :)
I sad idemo dalje.
Nekako sam rešila da ova godina, bude moja godina. Da sredim samu sebe do toga da kad se sledeće januara pogledam u ogledalo mogu da kažem sebi, USPELA SI.
Hoću da očistim godinu u junu. Hoću da radim celo leto. Hoću da skupim pare za fotoaparat. Hoću da smršam i da se sredim. Hoću da zapušim usta ovima što hoće da se "druže sa mnom". Neću da imam dečka. Neću ništa. Hoću samo da se dovedem u red i psihički i fizički. I hoću da naučim da kontrolišem samu sebe.
I stalno čekam neko, sutra, od sutra ću ovo, od sutra ću ono... jutros sam ustala, i rekla, od sad. :)
I nekako, prvi put verujem u sebe. Iskreno.
I prvi put stvarno imam želju da uradim nešto i da to nešto promenim. Jer ovo ovako ne ide.
Neću više da stanem ispred ogledala, i da mrzim ono što vidim. I neću više da budem mrtva iznutra. Onako. Prazna.
Hoću da budem zadovoljna onim što sam, i onim što radim.
Ako ništa, odličan mi je podstrek to što mi je godina započela desetkama, i jakom devetkom koju sam profesor hoće da poništi da odgovaram za deset, jer kaže da mogu. Šta više?
Imam podršku troje, ljudi koji mi nenormalno znače. I podršku svojih.
Neko za ceo život, nema to.
I šta, sa nepunih 20 treba da sažaljevam sebe. Neka hvala.
I u pravu je kad kaže da patetišem. Mnogo ja jedem govna. I tražim sebi izgovore i opravdanja. I idealizujem sve.
I nema više. :)
Ako ja ne zavolim sebe, ni je ni čudo što niko drugi neće umeti da me voli.
