"Lažem da dobro je, ruši se sve."
Danas sam se samo onako prosula na sred fakulteta. Kao da mi je neko podigao poklopac iz očiju, i suze su samo krenule. Ja se nisam makla. Krenula je na radiju ona pesma. Divna pesma. Uz koji si me poljjubio prvi put. I uz koju možda nije bio moj prvi prvi poljubac, ali definitivno jeste bio moj prvi poljubac. Onako, samo mi se vratila slika sa klupe tamo... i krenulo je negde iz mene. Ne znam tačno šta je to što me je snašlo u trenutku... da li strah da se nikad više neće ponoviti... ili to što mi fališ baš... ilil to što je sneg, i što je sve toliko lepo... a ja nemam s kim to da podelim. Tj. i da imam, taj neko nisi ti... ili to što ne mogu da te vidim za Novui... jebem li ga. Nešto jeste. Imam utisak da mi stoji knedla u grlu još uvek. :)
Pogotovo sad. Posvađala sam se s tatom. Opasno. Ne znam ni da li ću otići kući uopšte sad u petak. A još jedan vikend ovde ne znam kako bih izdržala sa svojim mozgom.
Naiđu mi tako dani... spavam po ceo dan. I jedem. Kao da ću hranom i snom, da prebrodim to lakše. :) I najlepše sanjam pre nego što zaspim. Tad se usuđujem da verujem u ono za šta znam da nije moguće... i zamišljam to. I zaspim. I srećna sam u tom snu nekako. I sve je lakše.
I to nije način, i to nije opravdanje, i znam da se tako ne rešava ništa. Al' nisam u stanju da promenim bilo šta.
Čitam istoriju umetnosti i učim.
Ne dangubim toliko.
Osećam se prazno. I umorno. I ne znam...
Nije to do tebe, na bilo koji način... jednostavno, samo nisam navikla da sam ovoliko sama.
Ne bežim,ne brini. Niti ću.
I ne trebaš mi, iz hira.
Trebaš mi.
Iz nekog razloga koji ne umem samoj sebi da objasnim.
I nije mi jasno zašto.
Al' eto.
...but I still haven't found what I'm looking for.
Pao je prvi sneg. I prvi put da nisam u svojoj kući. Nego negde drugo. :)
A sećam se kao mala sam strašnoooo volela kad otvorim oči ujutru, i mama dođe i kaže, ajde pogledaj kroz prozor... ja zvirnem, a ono sve paperjasto i belooo. Pogled s potkrovlja je pucao prilično i ništa mi draže bilo nije... onda mi priđe i poljubi me. A ja bosonoga, u pidžamici sa nekim medvedićima i autićima ii pitaj Boga...
Pa kad sam imala tri godine... četiri... ne znam ni ja... to mi je možda jedno od prvih sećanja, tata me povede na brdo u selu da se sankam.... ili deda, koji je umeo da me prevrne slučajno u kanal i da popne sanke gore, i da me ne čuje kako ja koja jedva umem i da pričam kako treba, idem za njim i psujem: "A ble deda u picku matelinu plevlnu me..." :)
Stvari su se malo okrenule. :)
Porasli smo i brat i ja, prilično. Čuj, prililčno Imam jedno 15, 16 godina više nego tad... a on više nije cvrle malii, nego dečko od 15 godina zamalo :). Do duše, meni je cvrle. Mali bata, i ako je konjina za glavu ipo veća od mene sad. :)
Fale mi moji. Baš. Fali mi toplina neka. Fali mi sve.
Al' šta je tu je. Jedva čekam vikend da se zavučem u stan tamo kod njih... i da uživam.
Lepuškasto je.
Nije da nije.
Imam kao tu neku svoju slobodu, svoju sobu, bla bla... al' nije to to više.
Elem...
Volela bih da kroz par godina, ja budem ta mama koja će da probudi svoje cvrle i da mu kaže da zvirne kroz prozor.
Zapravo. Kad razmišljam o budućnosti, nisam od onih što zamišljaju princa na belom konju, besan stan, odlično plaćen posao, i ne znam ti ni ja šta... Pripadam onom malobrojnom skupu ljjudi koji sanjaju dom. Ali dom u smislu, dom... svoje dete... par fotografija na zidu i puding na šporetu koji se krčka nekom tamo malom i slatkom za doručak...
Šoljju vrele kafe za kuhinjskim stolom, kućnu haljinu i miris vanilinih mirišljavih štapića...
Svoju savršenu osobu imam. Mislim nemam. Ali nemam potrebe da ga zamišljam. Znam ko je. Biće mi drago ako se jednog dana uklopi u tu sliku, jer će joj dodati savršen ton... i boju. Alil ako ne bude želeo da bude tu, Bože moj, neće svet stati.
Ne plašim se usamljenosti, niti se plašim toga da li ću imati nekog u životu... samo se plašim da možda nikad neću uspeti da ispunim jednu jedinu najveću želju koju imam... da nekom budem mama kakva je meni moja oduvek.
Možda nekom izgleda i smešno... imam nepunih 20... ali... ne znam. Valjda me jednostavno zanima sve to... i valjda mi je stvarno stalo do toga svega.
I shvatila sam da ne želim više da se vučem sa pogrešnim ljudima i da trošim sebe i sve na nekog kog ne volim... i ko me mrvi onako.
Ako ne mogu da budem s tobom, neću biti ni sa kim, dok ne osetim kako mi srce tutnji kao kad pomislim na tebe... Ne treba mi to.
I ne želim to.
A sasvim sam sigurna da ću jednog jutra malu Ninu probuditi, i reći joj da pogleda kroz prozor... :) A puding će joj biti u metalnoj šolji onoj, mojoj. Maminoj zapravo.
A da li ću se probuditi sama ili ne... otom potom.
Ko će ga znati.
Nađi me.
Ne znam kojim rečima može da se opiše crna rupa koju gajim u grudima u poslednje vreme.
Trebalo mi je da bude tu par dana na par minuta bukvalno... da se setim što sam prestala da ga volim kao dečka. I da se setim zašto sam zaljubljena onako, blentavo, naivno i do neba u tebe. Zašto te volim na neki apsolutno moj način. I zašto si mera po kojoj odmeravam svakog.
Tri dana mi je bilo dovoljno s tobom... da mi tri meseca kasnije srce tuče kao blesavo kad mi zapišti telefon i kad mi stigne porukica od tebe za dobro jutro.
Toliko se bojim da te ne izgubim, a nisi moj.
Prvi put mi je toliko stalo do nekog, da ne pokušavam da silim ništa... nego puštam to tako da ide, bez nekog pritiska... da ga ne oteram. Tj. da te ne oteram. Prvi put verujem u nešto i verujem da može da opstane nekad... i verujem da neće prestati... i verujem da jebenihj 400, 500 kilometara neće da pokvare sve. Prvi put sam u ogromnom gradu, živim sama, imam svu moguću slobodu, a sve što želim je da ostanem ovako... šašavo vezana za tebe nečim neobičnim i našim. Ne mogu. Jednom sam poljubila nekog. I mogla sam na mestu da ostanem, da se ne pomerim. Ne mogu prosto. Nije mi to to. Ne želim. Gadi mi se.
Ne znam kako si postao mera po kojoj gledam sve. Nešto... po čemu sebe gledam na pre i posle. Nešto što me čini srećnom, i zaljubljenom, i nasmejanom konstantno.
I ne znam imaš li koga tamo... i ne želim da znam. Imaj.
Zamolila sam te da mi kažeš ako se zaljubiš u nekog... da ti se ne nadam.
A do tad...
Ostajem sa najvećim osmehom na svetu da te volim. I da budem srećna pri pomisli da tamo negde, preko Drine postojiš.
Nedostaješ mi. Užasno.
Sklupčam se na krevetu, pod ćebe... i pre nego što zaspim, svaku noć... svaku blesavu noć... gledam fotke na zidu... i srce mi se skupi. Da pukne.
Gledam parove koji šetkaju gradom... sede po klupama... ljjube se. Drže se za ruke.
I tužna sam. Nisam ljjubomorna. Nikom ništa nikad pokvarila ne bih. Samo mi fališ. Ono baš baš. Da me ljubiš kradom kad tvoji ne gledaju. Da šetaš sa mnom. Da se pentramo po zgradama. Da me voliš. Da me češkaš. Da se smejemo. Da ćutimo. Da ti slušam srce kako tutnji pod košuljom. Da te zagrliiiiiiiim i da ne osećam tlo pod nogama. Toliko mi fališ.
Ne znam da l' ću ikad više moći da budem s tobom...i da li ću ikad zapravo i biti s tobom... ali verujem da si taj Neko, meni Ti.
I mrzim što se rasplačem ovako.
I mrzim što sam uspela da se vežem ovoliko za tebe.
I mrzim što si daleko.
I najviše mrzim što ne mrzim ništa.
Rečima nikad neću umeti da ti opišem koliko mi fališ.
I koliko mi značiš.
I da mi kažu, da imam još samo tri sata s tobom, ili ceo život bez tebe... dala bih sve što imam, da ta tri sata provedem s tobom. Koliko god patetično zvučalo.
Nisi tražio da me promeniš, a promenio si me.
Od kad te volim, volim.
Od kad te volim, živim.
Od kad te volim, trudim se.
Od kad te volim, nadam se.
Od kad te volim, postojim.
Od kad te volim, drugo ne želim.
A čak ni ne znam...
Šta osećaš ti... :)
