Ja bi' mog'o da mogu.

Šta ćuti upaljač?

Plašim se da bi odgovor mogao da te zapanji. Sve one neprospavane noći, sav alkohol koji nije došao do krvi, svaka trunka od koje glava zavibrira... E moj ti.
U ovo čudno vreme, malo šta još može da me uzdrma. Možda, eto, samo ti još. A ti tako divno nemaš pojma o tome. Tvoje Jedva čekam da te vidim. meni više znači nego njegovo  Volim te... A i kanda, iskrenije je. Bar se nadam.
Oko moje zeleno, ponekad se pitam, kako je moguće da se neko ovako voli? Kako je moguće da i kad leptirići zaspu, ja ostanem budna i mislim na tebe... i pitam se, gde si... i kako si. I znaš li? A znam da ne znaš.
Ne slutiš koliko ti se može.
I dobro je, još da znaš, eheeej. Ne bih ja trenula ni tad. Moj ti. Na šta smo spali? Na par reči u porukama... A vrišti u meni i plače ono tvoje Ideš večeras. Nisam sposoban ni za šta osim da ležim pored tebe i upijam trenutak sad. I tvoje oči pune suza.
Volim te, idiote jedan. I nedostaješ mi. Užasno mi nedostaješ.
Luksuz je da mi nedostaješ ovako, a tu si. Da l' će ti katkad doći do glave sve? Da l' ćeš proći k'o i drugi što su prošli? Da l' ćeš biti ono jedno što želim da ostane bez obzira na sve?
Voliš li me?
Ko će ga znati, ja neću da te pitam.

"Hello darkness, my old friend, I've come to talk with you again..."

(: naslove valjda uvek dam po onoj pesmi koju slušam ili koja mi se mota po glavi.
Ovih sam dana nešto vrljavo. Mislim, ništa bolje nego inače.
Samoj sebi nisam ni od kakve koristi. Izigravam fikus. Gubim vreme. A ispiti će sami da se spreme. Imam manje od dva meseca... i sve počinje užasno da mi ide na živce. :)
Nije mi jasno gde mi odlazi vreme, gde mi idu dani, šta se dešava s mojim mozgom...
Ne radim ništa. U stanju sam da ustanem, jedva, odem na faks, provedem tamo ceo dan, dođem, otvorim vrata, pogledam krevet, i zaspim iste sekunde. Pa u krug. A onda vikendom, na voz, u selo, pa ajmo buraz opet u krug.
Ej. To više nije normalno i nije humano. Nemam psihički snage više.
Gde god se okrenem nešto me podseti na njega, i nedostaje mi užasno. Sve je čudno bez njega, Sve je prazno... i sve je pusto.
Nekad mi se čini da sam na ivici... bukvalno na ivici. Onda počnem da jedem. Pa ne umem da stanem. Pa sam došla do te mere da mi na vagi izlazi broj fiksnog telefona.
A nemam živaca da se pokrenem i da uraidm nešto. Nemam volje. To je ono što je ključno. Nemam volje da uradim bilo šta.
Na kraju ću, svega mi mog, da poisključujem sve telefone, lap top, i sve što imam, da se zabijem u sobu i da učim dok ne ispolažem sve ovo. Nema druge.
PReterala sam...
Al' mene ta motivacija nazovi i to nešto drži svega sat, dva plafon. A onda opet, plafon, jedna tačka i plači dok se ne iscediš, ne presušiš i ne zaspiš. K'o kreten.
Krivo mi je. Igram se sa stvarima sa kojima ne bi trebalo. :)
Al' kul.
Samoj sebi sam najgori neprijatelj.
ZAto i bežim od ogledala. Što se da primetiti.

"Javi se, pojavi se... i dodaj svetu malo boje. Čudo moje."

Pojavi se tako ni od kuda, neka luda, koja mi se unese u facu i kaže JE L' TI SE PLAČE? AJDE, PLAČIII!!! Pa mi probudi inat, za tri života, taman... da joj tresnem u facu, sa sve osmehom, neću hvala! Nisu mi jasni ti ljudi Boga mi mog. Al' nešto me i briga više da čak i pokušavam da ih shvatam.
Ovih sam dana, k'o i ovo vreme. Na momente, savršeno, na momente, kao da me je Dunav izbacio na obalu i nastavio svojim tokom. Nisam svesna da ga nema više. Da je otišao. Da.. neće da se vrati. U trenutku jesam, u sledećem nisam. Čudno mi je. Užasno mi je čudno. Nedostaje mi. A opet, gledam... I sećam se reči, Gde god da je, to što plačeš, boli ga više nego bilo šta... pa se smirim. Pa u krug. Ne znam.
U ponedeljak je otvaranje izložbe... biće mi izložen rad. I drma me trema... i sva sam nešto. Smešna sama sebi otprilike koliko sam se unervozila. A ne znam što.

Prija mi ovo što sam ostala u stanu danas... imam vremena da sredim sve. Da se smirim. I da napunim baterije za sve što sledi sad. :)

Negde sam samoj sebi zacrtala da mogu ja to. Zbog njega, zbog sebe, zbog mame... zbog svega.
Nikog neće biti briga sutra da li sam ja izgubila nekog ili nisam... i da li me nešto boli ili ne. Niti treba da ga bude. Sažaljenje mi ne treba. Treba mi samo dva tri dana, da se sastavim... i da guram dalje.

Bićeš ponosan na mene. Dala sam ti reč. :)
Al' zato mora da se radi.
A ti si tu. S leve strane.
Moj leptiru žuti, najdraži.

"Laku noć...tugo."

U tri i dvadeset, 25. aprila ove godine... jedna duša, otišla je da se odmori. Jedan čovek s kojim smo odrasli, kog smo voleli, kog smo poštovali i kog ćemo se sećati samo po lepom... okupio je preko 200 ljudi za jedan dan. 
Jedan leptir, žuti, čitavo opelo preleto je, sleteo na sliku, na tatinu glavu ao nda na barjak iza mene... i posle iznad brata. Taj je isti preleteo celu povorku na putu do groblja. Ceo život se brinuo o svima nama, i valjda je nastavio to i dalje da radi. 
Nedostaje mi. Užasno. Katkad imam utisak kad se zagledam u ovu fotografiju da će svakog momenta izaći. Nema te tablete za smirenje ili nečeg što ovo može da ublaži bar malo... 
Nikad mu nisam rekla koliko ga volim. A volela sam ga više od svega na svetu. Nikad nisam umela da uzvratim lepo kako dolikuje poljubac preko telefona... Nikad nisam. Ne znam čak ni da li je znao. A tako se nadam da jeste.
S onim kovčegom meni su zakopali srce dole.

Deda, deko, gilence pilence naše... znam da ne možeš da pročitaš ovo...ali. Izvini ako smo te povredili nekad nečim. Sam Bog zna koliko smo te voleli, koliko te volim, i koliko ćeš da nam nedostaješ tek. Ja ne umem da shvatim, ne želim da shvatim i neću da shvatim da te nema. Ne može da te nema. Računam da si otišao na put i da se vraćaš. Hiljadu pitanja mi se mota po glavi a nemam odgovor na njih... Duša me boli što si otišao gladan i žedan... izmučen. Duša me boli što nisam mogla ništa da uradim da ti pomognem. Mnogo te volim.
I uvek ćeš biti tu. I nema tih suza koje mogu da isplačem da lakše prođe... i nema toga što ne bih uradila da mogu da te vidim i zagrlim još jednom bar.
Počivaj u miru.

A za mene ne brini. Obećavam ti, neću zapustiti faks. Samo zbog tebe, idem u ponedeljak an predavanja jer znam da bi bio ljut da ne odem. Evo, idem. I biću dobra. Slušaću moje.
A ti uživaj. Gledaj da im ispopravljaš gore sve što znaš haha... :)

Ne može da te nema.
Bože dragi, ako postojiš, besna sam na tebe. BESNA. I ne volim te. Al' te preklinjem, čuvaj ga. Mi ćemo baku. I dalje ruke od nje.

Laku noć Gilence Pilence.
Voli te tvoje lubenče.
Nadam se da te bar tamo ništa ne boli. 

"Nekad sam htela, nisi smeo. Koga briga sad?"

Možda i nemam nikog zato što sam zahtevna, a možda nisam zahtevna zapravo. Iskreno, fale mi gužve, žurke, smeh, pijančenje, smejanje, glupiranje, mladost. Sa dvadeset godina, osećam se kao da imam 90. I verujem da se neki ljudi koji imaju 90 osećaju daleko mlađe i svežije od mene. Jebiga. S takvim kartama igram trenutno, a opšte je poznato svakom ko me zna da nemam sreće ni u njima, ni u ljubavi... ni u čemu manje više.
Sramota me je da izađem i da se provedem u ovakvoj situaciji. A drugo, nisam u stanju da izađem i da se provedem kad non stop razmišljam o mojima i o celoj gužvi koja se dešava...
Treće... koliko mi jeste do toga na momente, toliko i nije. Lakše mi je da se zavučem u svoju sobu kao miš, i da grickam dane... da ćutim... da se smirim.

Osećam se kao ljuska od čoveka. Ne umem više ni da se rasplačem. Ne umem da izbacim iz sebe sve što se taloži. Ne umem ništa. Osećam se prazno. Mrtvo. Nikakvo. I nema nikog. A nema, zato što sam toliko navikla da grizem sama sve, da sad kad mi se neko i približi ja automatski pokažem zube, bezveze... i tog nekog oteram. Ko god on bio. Krivo mi je zbog toga.
JEdnostavno, nisam u stanju da verujem nekom, da se vežem za nekog i da dozvolim sebi da me još neko razočara.

A nekad, kad vidim sve one nasmejane i zagrljene parove na ulici.. a valjda imam radar za njih i primećujem samo tako, te neke stvari, pojave, ljude... koje mi fale... otvori mi se ona crna rupa u grudima... poželim da me neko samo zagrli, da ćuti, i da me pusti da se isplačem i smirim. Fali mi zagrljaj u kom mogu da oćutim... da prebolim... i da se rodim opet.
Fali mi osećaj da je nekom stalo do mene, da negde pripadam.
Ne ovo.
Osećam se k'o lutalica... taman ti neko vikne "cukiii cuki" a onda se uplaši u momentu kad priđeš, i oteraš ga. Do te mere... da posle laješ i režiš na sve.
E. Baš tako.

Ako je to što mi treba i to što želim, mnogo, i prezahtevno... dabogda satrulila u ovoj sobi, iza ove zavese, sama. Briga me.
TO što želim, ne znači da ne mogu bez toga.

Niko meni njega neće da izleči i oživi sutra. Niko neće da odboli to što boli moje i mene. Niko ništa ne može da promeni. Ali... neko, ko može da bude tu, samo da "bude", nije. I neće.

Neću ni ja.
Raspadam se,
hvala što ne pitaš.

"Izmišljam bajku, čudnu naopaku uspavanku, da od nje budna ostane."

Ponekad pomislim da je bolje da zaspi... nego da trpi sav ovaj teror. Pa mi bude krivo. Ne znam šta je teže. Gledati njega kako se kida. Gledati njih kako se kidaju oko njega. Čuvati sve u sebi, a biti apsolutno nemoćan da promeniš bilo šta.
Sve češće mi se vraćaju slike kad sam bila mala. Deda i ja. Dve kolege. hahah... ej :)
Zavučem se na stepeničice kod njega u radionicu pa pravim krš. Sedim i pričam kako imam muža koji neće da me sluša i ćerku koju vodim u Čačak da kupimo jaja... pa me vodi na brdo da se sankamo... pa me prevrne u šanas pored, pa trčkam za njim i psujem ga, a on ne provali da sam pala... hahhaha.. pa mu se zavučem u vreću, i čekam da mi priča basne... a on  zatrokira na pola, prispava mu se, pa ga budim, buškam, ina kraju ja ispričam njemu pa zaspimo. :)
Bilo je i toga da mu bude dosadno, ja budem nemirna, pa on dok radi strpa mene u onu nosiljku za prasiće za traktor... imam negde i snimak :)...
Kakvo detinjstvo sam ja imala pored tog čoveka, nešto je što niko ne može da mi oduzme i zameni. Teško mi je da vidim čoveka koji je ceo život bio takva ljudina i gromada... kako se topi i nestaje svakog dana.
Obećala sam sebi  da ću ga pamtiti po dobrom, jer po lošem i da hoću, nemam.
Svet je bio jedno veliko igralište kad su mama i tata, i baka i deka bili heroji mog sveta... kad su oni bili ti koji sve probleme reše i koji me čuvaju. Kad ništa nisam znala... i kad sam uživala u svakom danu. A vreme je tako odletelo...
Krivo mi je što neće imati priliku da upozna moju decu jednog dana. I što neće moći s njima da bude makar ni delić onog što je bio sa mnom.
Ja sam svog pradedu obožavala. A taj je tek bio za priču. :)
Umorna sam. Ne smem ni da pomislim kako je njemu.
I krivo mi je. Užasno mi je krivo.
A sramota me je.
On leži, i ćuti. Ne progovara. Katkad kaže šta da uradimo za njega... i šuška. Ne znam odakle crpi energiju, ali sam ponosna na njega.
I nekako, lakše mi je da se vodim onim... da ljudi umiru kad umre sećanje na njih.
Što se mene tiče, taj će dekica biti besmrtan. :)

Razočarana.

Iskreno, do skoro mi nisu bili jasni Srbi koji sami ne vole zemlju iz koje su. Što sam starija, sve se više grozim nekih stvari... i da nemam porodicu ovde, otišla bih bez razmišljanja prvom prilikom. Gledam veliki deo svog društva kako je otišao što u Ameriku, što u Kinu, što u Sloveniju, što još dalje... i uživaju. :)
Divim im se na  hrabrosti.
Ogorčena sam na ovu zemlju. Iskreno.
Muka mi je od nas samih.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj mladom romskom paru sa bebom NIKO neće da ustane u jebenom šinobusu. Naravno da sam ustala. :) Zar nije lakše meni sa dvadeset da stojim? Nego njima sa bebcem? Gade mi se ljudi koji su me gledali ispod oka kad sam ustala i rekla da sednu na moje mesto, da nemam ništa protiv, a onda zalepila dupe za itison na podu i spremala ispit ostatak puta. Muka mi je od onih što ne znaju šta će sa parama, pa kao, ajde da se kurčimo malo. Muka mi je, što to isto malo dete, ide čisto, a nema patičice da obuje, dok se klinka od pet godina na sedištu iza kurči zato što ima tablet, deda vadi hiljadarku i kupuje milku isto tako malom i razmaženom derištu koje pored vaspiatnja prošlo nije, majka to dvoje sa sve pirsingom iznad gornje usne i izblajhanom belom kosom diže noge na sedište prekoputa i čita neke "magazine", i savršeno je boli kurac za sve. A za tu decu otprilike, najviše.
Muka mi je što moram da insistiram kod očnog da mi urade širenje zenice, jer tvrde da dobro vidim, a ne vidim... pa kad se smiluju posle pet meseci, utvrde da imam i cilindar i da mi je dioptrija pogoršana, te da moram da nosim naočare non stop.
Gadi mi se devojka koja je moje godište, koja se vucara sa kojekakvim matorim spodobama iz koristi.
Gadi mi se što do lekara moraš da dođeš preko veze, jer bez obzira što je on tamo položio Hipokratovu zakletvu, ako uopšte zna i sam šta je to, on NEĆE da primi pacijenta kako treba.
Gadi mi se što su mi živog dedu otpisali, i nisu hteli da mu pomognu, a mogli su.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj su na vlasti sve moj do moga. I svi jedu govna i svi obećavaju kule i gradove, a na kraju uvek ispušimo.
Da nam neko sve preuredi, renovira, sredi i da na dlanu i da nam kaže, to vam je što vam je do daljnjeg, čuvajte, il' nećete imati, mi smo stoka, sve bismo  sjebali i porušili u roku od nedelju dana plafon.
Koja je to zemlja u kojoj se ocene, diplome, lečenje i sve drugo moguće i nemoguće dobija preko kreveta i preko novčanika?
Gde je tu obraz? Gde je sram? Gde je ponos?
Kakvi smo to ljudi majku?
Sramota me je što sam Srpkinja.
Sramota me je što živim u zemlji u kojoj možeš da se ponosiš samo time što je Novak Đoković rođen tu gde jeste. :)
E, na to smo spali.

Kapa dole, onoj  šačici poštenih, čestitih i dobrih ljudi.
I svima je parola, šta ja sam mogu tu...?
Pa ti sam, dušo, ništa.
Al' ti, ja, još neko, pa još neko... ehej. :)

A na kraju, svako se samo spakuje, i ode.
Za bolje i nismo, kad smo stoka.
Bruka i sramota.

Would you know my name, if I saw you in Heaven? Would it be the same?

Uđem u slavsku sobu, na spratu... gde smo kao klinci, najviše na svetu voleli taj 19. decembar, svake godine. Svi su nekako bili živi, i bili su tu. :)
Pradeda pokojni, deda... rodbina. Veseli. Pa se onda rodi brat, pa dve topke čokolada. Prvo su one počele da se smanjuju iz godine u godinu. Pa da se sedi.
U kući u kojoj sam provela detinjstvo, koja se godina orila, jer je uvek neko nagluv, pa se viče, deca pište, skaču, prevrću sve... ostalo je sve pusto... jedan krevet, na kom leži čovek koji nikad nije bio ništa manje od grdosije i ljudine nad ljudinama, i koji moli Boga samo da umre, da se ne muči više.
Jebem ti život ja, znaš?
Umorna sam. I boli me.
Neke se priče ponavljaju u krug. A ja bih samo vratila film unazad i bila srećna opet. Mala. I bezbrižna. Svet bi opet bio lep.
Tužno je.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Al' majku mu, što mora tako?
Gde sam žurila da odrastem? Što sam žurila da odrastem?
Rekli su da će biti teško. Nisu rekli da će biti ovoliko teško.
Taj čovek ostavlja iza sebe, porodicu koja ga obožava. Unuke. Kuću s imanjem. Igralište za decu. Uspomena i uspomena. Smeh. I ljubav koja nikad neće prestati.
Taj čovek, neće umreti, ni kad prestane da diše. Samo on više neće osećati bol.
Taj čovek mi je kao drugi otac. Ceo život.
Više ne mogu ni da plačem.
Slomljena sam odavno. Samo čekam da se raspadnem. Da me niko više ne sastavi.

"I sve se polako topi, topi u ništa."

Nema pakla kao što je tvoj pakao,
nijedan se ne može porediti,
dok se previjaš u čaršavima noću,
dupe ti se smrzava,
tvoj um gori,
sve je tako glupo, glupo,
dok si okovan u svom jadnom telu i
svom jadnom životu
i sve se polako topi, topi
u ništa.

Zanima me da l' ću jednom uspeti da nateram sebe da prestanem da jedem, da počnem da radim nešto sa svojim životom, i da spremim ispite konačno.
Spavam. Dan i noć. Ništa drugo ne radim.
Katkad mi se čini da samo u snu pobegnem od svega, i onda se probudim i skontam da ništa nisam stigla da uradim... izbedačim se još više, pa ajmo u krug.
:)
Nemam više ni čim da plačem. Ni čim da se smejem.
Ništa.
Ljuska sam. Pregažena.
Ništa drugo.
I čekam da mi telefon zazvoni, da umrem lepo. S njim.

Ponekad noću, dok spava grad...

Ne volim svoj rođendan.
Sela sam na ljuljašku ispred kuće, na onu na kojoj sam i odrasla... malo mi je bilo mala... nije smetalo... ljuljala sam se, isplakala, ispričala sama sa sobom, i vratila se nazad. Pa ujutru put pod noge za Beograd.
Plašim se.
Plašim se da ga neće biti sledećeg vikenda kad dođem ovde... plašim se da nikad niko neće da me oslovi sa mama. Plašim se da ću popadati sve ispite... da ću izgubiti još nekog u životu. Da ništa neće da bude kao pre...
Plašim se da mi život ne prođe a da ništa ne uradim s njim.
Plašim se da zavolim nekog.
Plašim se koliko me je otkinulo danas kad me je pozvao iz druge države, i pevao mi pjesmu za rođendan... jer kaže, to je nekako iskrenije nego da mi kuca poruku... :)
Plašim se što bih dušu prodala za kartu do njega, da ga vidim, da ga zagrlim i da ga poljubim samo još jednom... pa makar nikad više.
Plašim se koliko sam neorganizovana i sluđena. Koliko nisam uradila ništa do sad. Koliko... koliko je brzo prošlo dvadeset godina... i ono bezbrižno i tiho doba. Plaši me koliko nemam nikog.
Ne volim svoj rođendan. Otplačem svaki. Prvo se smejem, onda ridam. Umrem dva tri puta, pa se vratim sebi.
Samo sebi se uvek i vratim... nemam kome, odavno.
Ne znam ni da l' sam kad imala.
Nedostaješ mi.
Ludački mi nedostaješ.
I volim te.
Još uvek te volim.
Još luđe te volim.
A ti tako lepo pojma nemaš o tome.
Budalo jedna.
Srećan mi rođendan.
Hvala bogu pa prođe.

"S kim si kad si sama? "

"I sve je lepše kad za promenu zagrliš sebe."

Lepo mi je rekao da dok ne dovedem svoje telo u formu, neću moći ni misli. :)
Ne znam što mi je ovoliko dugo trebalo da počnem.

"Među stotinama ljudi fali mi tvoj osmeh ludi."

Ti si ono što ne prolazi. Ne znam kako, kad ni zašto sam te pustila da mi se ovako stručno zariješ u svaku poru... da me boliš i da praviš mazohistu od mene. Ne smeta mi. Nemam potrebu da te menjam, da te forsiram da budeš sa mnom, da se nadam i čemu... a opet, apsolutno živim za momenat kad ću sesti u bus i doći ponovo u tvoj mali grad, da te zagrlim, poljubim i umrem... da se pokupim i vratim nazad u svoj divni veliki prljavi grad.
Nedostaješ mi. Najstrašnije moguće mi nedostaješ. Smem u život da se kladim da nikad nikom ovako falio nisi. Osam meseci ti oko videla nisam. A još uvek te slutim i tražim u masi. Premrem u tramvaju svaki put kad mi se učini neko ko ti liči bar malo. A opet, niko kao ti.
Pišem. Slikam. Ćutim. Sviram. Čekam. Nesposobna za bilo šta.
Ne umem da te ne volim. Ne umem da te ne volim ovako i ovoliko. I svaki dan pronađem razlog više za takvo što. Ne znam kako i ne znam zašto.
Volim te toliko, da o tebi ne moram da govorim a pričam na glas očima, tako da me oni koji me poznaju do gole kože zagrle i kažu, da će sve to biti okej. A znam da neće. Tako... da ih čujem kako gutaju knedlu, kako mi pomažu da skupim poslednji dinar i dođem. Tako... da postoji samo jedna pesma koju kad čujem, srce počne da tutnji milion u sekundi, krv počne da mi vri, i opet je septembar, i opet je park, i opet je na klupi urezano "voli te zvrk".
Volim te tako, da sam nesposobna da se probudim i da ne pomislim na tebe. Tako da sam okrenula leđa i otišla od nekog s kim sam bila dve ipo godine, posle cela tri dana s tobom.
Volim te. Tako neobjašnjivo, nenormalno, nelogično, nepojmljivo. Celim bićem.
Toliko, da mi je koža tesna... kad mi nedostaješ kao noćas.
Nemam suza.
Srećna sam što postojiš. Što te znam. I što si srećan sam.
NIšta mi ne treba. Ništa ne tražim. I ništa ne očekujem.
Toliko te volim.
A katkad mi se čini da nikad neće svanuti.

"I wanna scream till the words dry out."

Za mesec dana tačno, biće opet šugav dan. Svi će nešto biti nasmejani oko mene, a ja ću se isto tako smeškati i biti "srećna"... pevaće mi "Danas nam je divan dan" i praviće mi palačinke, ili mafine, šta mi se bude jelo. Mama. :)
A ti opet nećeš biti tu. Niko neće biti tu.
Ne znam da li postoji osoba koja više mrzi svoje rođendane od mene. Svake godine se rasplačem kao kreten. Svake godine mi neko ko mi ludački znači, negde daleko. Svake godine koliko god ljudi da je tu, ja se osećam samo, i mrtvo, i prazno.
Neću ništa da pravim... apsolutno. Odneću kafu, čokoladu i sok na faks, mojima u atelje. I kraj.
Ne želim ništa, i neću ništa... ne treba mi. Dušu bih dala samo da mogu da te zagrlim taj dan. Taj jedan jedini dan... al' šta ti znaš o tome? Ništa. Naravno. :)
Od kako se deka razboleo opet, nakupilo se u meni gorčine i suza za narednih ne znam koliko...
svi ti datumi samo me podseti da vreme ide, da moji stare svaki dan, da se sve menja... da sam ja sve starija i starija... da mi život proleće nenormalnom brzinom. Da njega nema već četiri godine... da me pozove i da mi čestita rođendan. Da nikad više i neće. Da sam zaboravila kako mu zvuči glas... i boli me. Čini mi se, da nisi ni svestan koliko. Zapravo, i nisi.

Svi mi ovi dani dođu kao mučenje. Ustanem, kao da limun progutam ceo, nasmejem se i nateram sebe da ne prenosim drugima svoje negativno raspoloženje. :)
Da budem jaka i pričam, ma biće on dobro... kad pričam sa bakom... :)
Da kao neki đavo radim na fakultetu. :)
Nemam ja živaca za ovo... više.

Onda padne noć... ugasim svetla u sobi... uzmem gitaru i sviram do dva ujutru. A suza suzu stiže. I raspadnem se.

I reci mi, što da slavim rođendan? Što da slavim još jednu protraćenu godinu u životu? Šta imam da slavim koji Đavo...

"I sav sam k'o ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeriš."

Ne znam za tebe, ali mene ovo vreme ubi do te mere, da to više nije normalno. Smrvi me, mene ovoliku. Dok pucneš prstima. Guši me rutina, svakodnevnica... ustaneš, i vrtiš jedan isti dan u krug non stop. Subotu sam razbila time što sam pokupila boje, otišla na obalu ispod Kalemegdana, stavila sluške i slikala ceo dan... Ceo život gledam šta će ko da misli, i nabijam sebi komplekse bezveze... ukapirala sam da je jedini način da se izborim sa tim zapravo taj da se suočim sa svojom nesigurnošću i posramljenošću od ne znam ni ja čega. Stavila sluške, isključila svet, sela i slikala ceo dan. Neko je zastao, neko je gledao, neko se smejao, neko je prošao da me nije ni primetio... nije bilo bitno. :)
Nedostaješ mi. Onako, najstrašnije moguće. Onako, da me najobičnije sitnice podsete na tebe... da bih, čini mi se, dala ceo život unapred samo da mogu sad ovog momenta da sednem u bus, da dođem i da te zagrlim. Ništa više. Nisam ni znala koliko te volim. Možda sam nagađala, i slutila... nisam se usudila da priznam samoj sebi. Možda sam zapravo samoj sebi sabotirala sve što sam i počela u životu, a da to nešto nisi ti.
Shvatila sam da neću da budem ni sa kim. Da ne želim nikog. I da sam svesna da sa tobom nikad neću biti jer nisi tip za vezu, ili za bilo šta. Isto tako sam svesna da ne želim da te menjam, jer to onda ne bi bio ti. Ti kog volim. A sve to mi, više nego kristalno jasno pokazuje, koliko te nenormalno volim i koliko mi je bitno da budeš srećan.
Ja sam se na ovo navikla. Više se i ne bunim.
Malo mi je katkad tužno kad vidim sve te zagrljene i srećne ljude oko sebe... ali... sve više bežim od zagrljaja i reči i svega što ima veze sa ljudima, ljubavlju i nežnošću. Ne mogu. Imam utisak da ne bih podnela da još jednom vidim nekog kako mi odlazi... ili sam put, na koji bih pre ili kasnije krenula sama.
Svesna sam da je pogrešno, ali jednostavno, lakše mi je da se zatvorim. Da ne znam ni za koga. I da niko ne zna za mene. Da živim kroz sve te neke skice, sličice, pesme, reči koje nikad niko neće pročitati... ne zato što ne vrede, nego zato što nema svrhe. Ne želim. Ništa ne želim. I ništa neću.
Hvatam sebe kako se budim pored nekih ljudi, i kako se hvatam za slamku svaki put kad je naslutim, a kamoli kad je vidim. A to nisam ja.
Plaši me koliko ne umem da budem sama. I koliko me mrvi i boli sve. Koliko sam nikakva, slaba, i povređena. A neću to. Plaši me koliko sam neke ljude pustila blizu i onda se ponovo razočarala... Plaši me koliko više nisam u stanju da osetim bilo šta, kad mi se približi, kad sedi pored mene i priča mi da me voli. Gde nestane ljubav?
Gde nestane sve što smo on i ja imali dve ipo godine? Gde nestane to sve preko noći? Kako prođe? Koliko mora neko da me povredi da prestanem da osećam bilo šta prema njemu? Hoćeš li i ti tako da prođeš? Jesam li te ja tako prošla? Voliš li me?
Jesam li ja uopšte neko koga bilo ko na ovom svetu može da voli?
Svaka porodica ima neku tetku koja nema nikog... Ja je imam. A bojim se da će jednog dana i moja familija da je ima. Mene.
Sve manje verujem da za svakog postoji neko. Najiskrenije. Možda je blesavo da pričam o tome, ali zaista tako mislim.
Šta ako jednostavno za mene ne postoji taj neko? :)
Šta ako ni ti nisi taj neko?

Večeras sam izašla, na kišu, da prošetam, da se smirim. I završila sam u tramvaju. Ne znam što. Toliko se suza nakupilo u meni, da ne mogu čak ni da ih izbacim iz sebe. Mrtva sam. A hodam. Ništa mi teže nije. Dok sam se vraćala kući, proletelo mi je samo... šta u ovom trenutku radi osoba, koja bi možda nekad i bila u stanju da me voli? Šta radi otac moje dece? Ako uopšte budem imala decu ikad...? Postoji li? Luta li besciljno nekim gradom koji nije njegov, isto kao ja?

Ko sam ja? Zbir svih svoj zabluda i promašaja? Ko? Neko ko je nasmejan al' nema snage više ni za to? Ko si ti kad me ne prolaziš?
Ko je on kad je prošao tako?
Šta je sve ovo? Zašto je svaki dan jebeno isti? Zašto se osećam ovoliko mrtvo i prazno? Zašto nemam snage više ni za šta? Zašto ja sa dvadeset godina, sve više imam potrebu da samo nestanem odavde...? Zašto imam utisak da da sutra umrem, niko osim moje majke to ne bi ni primetio jer bi svi bili zauzeti nečim drugim :)?

Ne kudim. Drago mi je. Kad vidim ljude koje volim srećne, meni je srce puno. Bar nešto nek' je kako treba. I znam da je sebično, al' čak me više i ne grize savest, koliko sam prazna... kad pomislim, hoću l' kad doć' na red i ja za to malo sreće, ljubavi i pažnje?
Sve nešto sumnjam.

Nema 'leba.

Raspadam se.
Hvala što ne pitaš.