"This is what you get... when you mess with us."
Šugavo je kad si sav šmrkljav, i nikakav, i prvi put ti mama nije tu da te ušuška i gnjavi i tera da jedeš supu. Dušu bih dala za supu, da ne moram da je kuvam sama -_-...
Prvi kolokvijum, od kog se fizički ne oporavljam je prošao sjajno. Najbolje sam ga uradila. :O Što me je šokiralo prilično. No...
Sad spremam druga dva. Jedino me iritira što možda neću moći uopšte da odem da vidim moje u selo za slavu, sad za vikend... :) jer se toliko toga nakupilo, da to nije normalno. I ajde da ne radim redovno, pa i da kažem, okej... kapiram... nego ovo, ovako. Ne znam više.
I ti si mi čudan. Jako čudan. I nema te nigde. Apsolutno nigde.
I nervira me to. I plaši me to.
I kako smeš da mi nedostaješ ovoliko? Koji mi je đavo bio da....
Joj. U krug. Samo u krug. Sve u krug. I ja i ista pitanja i isto sve. Smučilo mi se.
"A meni noć nikad da prođe."
Ovo mi nekako postaje rutina. Tri ujutru, oči kao sarme, i neka vrljava muzika u pozadini. S tom razlikom što koliko god da mi je soba trenuta sređena, misli, ne da nisu... nego sačuvaj Bože koliko nisu. :)
Niko mene ne može toliko da izneveri i povredi kao što mogu to ja sama. Danima mi se odraz iz ogledala ruga. Plazi. Smeje. Podsmeva. Prezire. I niko ne može da mi više stvari koje ne želim da čujem saspe u facu, osim mene same.
Nisam šizofrenik. Nit' sam šta već. Jednostavno... osećam samo da konstantno najveću borbu vodim sama sa sobom. Bilo da je to oko treninga... ljubavi... fakulteta... ne znam, ali jednostavno, rat u mojoj glavi ne prestaje.
Htela sam iskreno, večeras da se rasplačem, da izbacim iz sebe sve to. I vidi čuda, cvrc. Ne može. Presušilo. Osećam se mrtvo.
U jednom trenutku se zanosim time kako ću da prijavim svih sedam ispita i da očistim ceo semestar u roku. I kontam, što ne mogu. U drugom, samoj sebi skačem na kičmu i pitam se jesam li normalna i kako mislim da stignem sve to. U trećem, kažem sebi, okej, počinješ da radiš vežbe. Moraš da se središ. Gledaj više na šta ličiš. U četvrtom, ubeđujem sebe kako je to nemoguće. U petom, razmišljam kako te savršeno boli dupe za mene, čim si me iskulirao. U šestom, samoj sebi ređam sve po spisku jer se možda tripujem.
I tako. Iz momenta u moment. I onda, i kad se fokusiram na nešto što radim... čim to završim, bojno polje opet počinje da bukti. Alo bre!
I ne mogu da spavam. I ne mogu da smirim misli. I ne mogu ništa.
I počinjem da verujem da je sve ovo prilično sjebano i pogrešno. Bar u mojoj glavi.
Osećam se kao da hodam po žici nekoj. Nad provalijom. Ako samo udahnem kako ne valja, gubim ravnotežu i padam. I da mi je bar da padnem jednom do samog dna, da znam da ne mogu dublje... i da počnem da se penjem.
E, možda mi to i treba.
Ajde, ako može gore, daj mi jebeno gore. Da idemo dalje konačno.
Ovo, ovako, više nije za ljude.
I ne znam šta bi bilo sa mnom da mi nije osobe koju ne znam da li više smatram prijateljem ili bratom. Ne znam.
Tužna sam. Onako. Prilično.
A sjebana sam dovoljno, da više, ne mogu ni da se zaplačem. :)
Ne, nisam dobro.
Hvala što ne pitaš.
A ti? Kako si?
A da, ne možeš da mi odgovoriš. Zauzet si.
http://www.youtube.com/watch?v=3pTXWatoiWc pam pa ra ram.
Danas biram da ne verujem. Jer mi je tako jutro i počelo. Ceo život ja verujem u neki klinac... i nadam se... i planiram... i čuvam. I pogodi šta? To nešto uvek propadne. Ovako... ne očekujem ništa, ne verujem u ništa, i ako ništa, ne mogu da se razočaram u bilo šta. A što sam ustala na levu nogu, i na siv oblak od jutros, to nema ni veze.
Sopstvena negativnost me grize onako, kao miš... po malo. Po malo. Al' sasvim dovoljno da napravi ludačku štetu. No, šta je tu. Imam varijantu, da se zabijem u krevet, da kukam sama sa sobom i da preplačem ceo dan. I da odem sad, da operem sudove, i da nastavim da učim. Što mi nešto primamljivije zvuči od sažaljevanja same sebe. Bez razloga. :)
Fali mi.
Sve mi fali.
Al' nemam utisak da fali i tebi.
I zato biram da se sklonim. Malo.
Eto.
A više nego ikad bih volela da me nađeš.
Samo nisam siguran da hoćeš.
"Između nas, rasute slike... datumi. A mi smo novi mi i šta bi s tim? Od straha dižem zidove, da ne pamtim."
Zanimljivo je kako se sve tako lako svede na rutinu. I na tišinu. I na ono "A ko si ti? Ne znam te.".
A ko sam ja? Ne znam se. Ne poznajem. Otkud ja u rutini ovakvoj. Otkud to sve baš tako? Otkud to da si mi ti preko noći postao toliko bitan? Mm? Otkud da ako s tobom nešto nije u redu, ja ni na šta drugo ne mogu da se skoncentrišem? Otkud to da sam se zaljubila kad sam samoj sebi obećala da NIKAD više neću da dozvolim sebi da se sjebem onako, fino? Mm? Otkud to sve tako odjednom izbutano, izlupano, pomešano, smrvljeno, smoreno?? Ajde, lepo, reci?
Jedina stvar koja me drži iole čitavom... je baš taj fakultet i to učenje.
I nije da se žalim. Iskreno, stvarno mi glava puca s vremena na vreme i ukočena sam. Prilično. Ali mi to nekako ispuni vreme. Znam zašto radim to.
Ali... zar nije logično da i ja želim da izađem negde nekad? Da i meni treba nešto lepo da se desi, nešto zanimljivo, nešto novo? Mm? Zar nije normalno što mi fale sitnice... što ne mogu više da sedim u stanu po ceo dan, i da radim...? Zar nije normalno što mi fali da odem negde... da mi neko dođe... da uživam malo? Izgleda, da se svima čini da nije.
To što radim mehanički kao robot, ne znači da jesam robot.
Radim, jer moram.
I jer ako bih pustila, da mi dani prolaze, kao što su prolazili, tačno bih skrenula sa mozgom načisto.
Fale mi ljude. Moji ljudi. Zapravo, fali mi ono što sam mislila da imam.
Tebe. Prijatelje. :)
Osećam se onako, odbačeno, i mrtvo. Iskreno. Kao mrtva životinja pored puta. Tu sam. Vide me, i jebe im se za to što sam tu. I što sam mrtva. I što tako sve.
Ne sažaljevam sebe, i ne želim sažaljenje. Samo sam besna.
I umorna od toga. :)
Ne može ništa ni da mi se desi dok se ne pokrenem. Al' više od svega ovoga, nemam ni želju da se pokrenem. Samo... tako... da crknem pošteno.
Dođe mi da vrištim.
"No matter what I do, I'm missing you."
Danas sam poslednji dinar potrošila na šolju za prvu jutarnju kafu. Tvoju šolju za prvu jutarnju kafu. U tvojim omiljenim bojama. :)
Došla kući, zapakovala sve... i čekam samo još knjigu da dobijem. :) Da skrpim neki dinar za vozača i da ti pošaljem konačno. I toliko mi je krivo što neću biti tu da ti vidim izraz lica... ali :)... svakako sam tu. Kako bilo.
Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Apsolutno nemaš.
I opet ulazim u začarani krug i panične napade. Koliko god da radim redovno za fakultet... sve mi se čini da ništa ne znam. Da ništa ne mogu da stignem. I da ću da popadam jebeno sve ispite.
I sve me mrzi. I strašno se plašim da te ne izgubim.
I tako.
Dišem za trenutak da te zagrlim samo. I da svet stane, malo. Na par minuta bar.
Dok si tu.
A znam da si tu.
Joj. Znaš li koliko sam srećna bila dok sam danas sve ono lepo pakovala? Nemaš predstavu apsolutno.
Sama pomisao da će ti nešto vezano za mene, bilo kako, izmamiti osmeh... meni je savršena. ^_^ Znaš li koliko neko treba da se voli da se jednostavno pusti... ne vezuje... ne guši ni sa čim.. da ti taj neko i sreća tog nekog budu bitnije od sebe samog.... da ti je, bez obzira na to, koliko te ždere činjenica da taj neko ima tamo negde nekog trećeg... ko mu i ne znači... ali s kim može da provede vreme kad mu dune... bio s njim ili ne, poražavajuća... a opet, nebitna ako je taj neko tvoj srećan... da... šta da ti pričam uopšte?
Ovoliko.
Budalo blesava.
"Sanjala sam noćas da te nemam. Ružan san."
Učila. Spavala. Učila. Spavala. UČILA. UČILA. UČILA. Odradila. Došla kući, zaspala. I otišla da prošetam i da popijem kafu sa prijateljem. Eto. Da odmorim mozak. I krenem kući... i vidim prevrnuti autu. I ruku koja jednostavno, viri iz prozora... kao da mi je, živoj i zdravoj, ceo život proleteo pred očima. I sve me je stiglo. U momentu. Kao da je juče bio poslednji put kad sam videla dedu... pa dedina sahrana... pa operacija drugog dede. Pa odvajanje od kuće. Pa odlazak od tebe. Sve. I samo mi je proletelo kroz glavu, kako je taj isti čovek, pokoj mu duši... tako neobavezno krenuo nekud. I nikad nije stigao. I samo mi je palo na pamet, šta ako se ne daj Bože sutra meni tako nešto desi. Hoćeš li znati koliko te volim i koliko si me promenio na bolje? Koliko si uticao na mene... i koliko si mi značio? Hoće li ti ikad sve što se trudim da ti pružim biti dovoljno da me zapamtiš?
I kažem ti. Da znam da sam ti ponekad naporna što ti stalno tako pričam koliko mi značiš i koliko te obožavam. Ali da eto... jednostavno imam potrebu da znaš.
I dobijem... da te niko čudnije nije probudio, da se smirim i da me voliš. :)
I onda svet, tako, lepo, stane.
Stao je još onog dana u septembru.
Ne plašim se toliko ni da li će me neko pamtiti kad jednog dana stvarno umrem... ni toga šta će zapravo biti sa mnom... samo toga, da li sam uspela da ljudima koje volim pokažem koliko volim i koliko mi je stalo do njih. Tj. do vas.
I znaš. Noćas sam shvatila ko mi je stvarno prijatelj.
Jedina osoba koja me zove u pola tri ujutru jer sam mu iskulirala poruku na fejsu, koja me čuje kako plačem i kako mu govorim da ne mogu da pričam... i koja mi kaže, mogu ja i da ćutim i da zaspim pored telefona, ali ne spuštaj slušalicu... i koja me nasmeje posle svega. I bude tu. I bude surovo iskren. I kaže i ono što ne želim da čujem. Ali bude tu. Do pet ujutru.
On, ti i dve čupave slute. Puna kapa. Kome treba više od toga? :)
Da mogu da biram, da ostanem bez vas, a da imam sve ostalo što poželim... birala bih vas. Imala, ne imala... neke stvari... noći poput ove niko ne može da mi oduzme.
Koliko god bile teške, nose nešto svoje.
Volim i ja tebe.
"And it goes La, la la la, la la la, la la la." (:
Da mi je iko ikad rekao da ću ja dočekati sunce u sobi tako što ću izleteti iz kuće, kupiti paklicu cigara od poslednjih para koje su mi ostale :D... skuvati sebi dve duple kafe, i učiti od pola šest jutros... ja mu ne bih verovala.
Živa nisam kako će ovaj kolokvijum da mi prođe. U srednjoj školi me je tako bilo briga da li ću imati, jedan, dva ili pet. A sad... toliko mi je stvarno stalo da ovo odradim kako treba, da hvatam sebe kako preterujem. No, od viška truda, valjda ništa loše ne može da se desi. Eventualno trovanje kofeionom je moguće :D.
Jedan od dodatnih motiva mi je baš taj, što mi ovo nosi 30 od 100 bodova za ispit... i što kontam, ako odradim sve sad kako treba, kad prođe ispitni rok, mogu mirna da sednem u bus i dođem da te vidim.
:)
Celo jutro slušam Presnijakova i Passenger'a... i učim. Zanimljivo je koliko sve može da bude zanimljivo i razumljivo, kad voliš isto.
Nisam ni umorna.
Samo sam hiperaktivna.
A s druge strane, tako jedva čekam petak, da se zakucam u krevet i prespavam sve što nisam spavala ovih dana zbog ovog kolokvijuma.
Nego bi mislio da sam štreber. Čak i izgledam kao onaj, tipični, iz glupih američkih filmova. Mala sam, okrugličasta, nosim naočare... i vrat mi je apsolutno ukočen od jebenog krivljenja nad knjigom.
Ne gledam na ovo kao na takmičenje. Gledam na ovo kao na borbu da zadržim budžet i da dobijem tu stipendiju za dve godine, i odem odavde... da nađem sebe, i usavršim ono što volim da radim. :)
Gledam na to kao na nešto veliko i bitno.
I trudim se da ne smetam nikom.
Volim da pomognem svakom kom' mogu. Uvek. I nemam problema s tim.
Ne volim ljude koji gaze preko mrtvih da bi došli do svog cilja. Čemu to?
Možda je lakše gaziti tako, i gledati samo sebe, al' bar je meni plemenitije pomoći nekom, pa pokušati ravnopravno... i ko bude bolji, njemu bolje. :)
Hm?
Ne znam. Možda sam luda. Možda nisam.
Zapravo, jesam. Šta mogu.
Ali eto. Jedva čekam januar. Da se sve ovo smiri i prođe.
Da dođem.
Nedostaješ mi.
Nemaš pojma koliko :O!
"Ne znam kad i ne znam gdje, ići ćemo istom stranom ulice. Vjeruj mi dušo, srest' ćemo se."
PIšem ti, pišem... ne znam ni šta, zapravo. Ali mi se piše. Priča mi se s tobom. Ćuti mi se s tobom. Ljubi mi se s tobom. Grliš mi se. Gnjaviš mi se. Voliš mi se ovako, još sto godina bar... udišeš mi se. Mirišeš mi se. Sve mi se. Ej!
Ovo, ovako, da neko nekom nedostaje, nije u redu, nije humano i nije lepo bre!
Elem... tako me hvata panika oko kolokvijuma, oko svega... stvarno mi je problem... stvarno se plašim da ne padnem to... ne osećam se kao da sma učila dovoljno.. a učim. I trudim se. I gazim, i pamtim. I valjda će ispast' nešto od svega toga.
Jesam li ti rekla skoro koliko mi nedostaješ? Mm? U svemu? Svakog trenutka?
Ponekad pomislim, ako osećaš sedamnesti deo ovog što osećam ja, ja sam najsrećnija osoba na svetu.
Tao je dobar osjećaj, kad zapravo, raskrstiš sa svim što je gušilo i što je davilo.... i što se natezalo i vuklo tolike godine. Srećna sam. Pored svega. I pored tih 400, 500 kilometara, koliko god hoćeš... Srećna sam, što postojiš. I nikad slobodnija bila nisam, a nikad više nisam bila ovoliko nečija. I ovoliko tvoja zapravo.
I sve mi je jedno, smijem li se, ili se smejem, volim. Do neba, i kad se probuši. I dalje. I dalje. I još dalje od toga.
Dišem za kraj januara, za kraj ispitnog roka, za 21:15h i peron broj 17... i za trenutak kad izlazim iz autobusa i vidim te. Ej! Dišem za to.
Znaš li koliko? Toliko da sam danas kupila santimetar, pošto nemam novca za vagu za merenje, odštampala raspored treninga i praćenja kilaže, definitivno precvikala sa slatkišima i testima i počela da treniram. I počela da radim još više i još jače za faks, da izguram to na nogama dobro... da ti dođem nasmejana. I samo tvoja. :)
Da te zagrlim jakojakojakooooooo! I da se setim zašto vredi trpeti da ovo nedostajenje ovoliko grize. I ovoliko jebeno boli.
Bože, koliko te volim.
"I don't know what you do, but you do it well! I'm under your spell."
Jesam ti rekla skoro koliko te volim tako blesavog? Mm?
Koliko je s tobom sve nekako, fino.
Znaš... ti si jedina osoba koja u meni budi derište ono koje najviše volim u sebi... nežno, pažljivo, dobro, fino. Ono koje pakuje paketiće, i čeka svoj :O. Znaš li koliko me je oduševilo kad si mi rekao to... :O
Nemaš pojma.
I znaš šta mi je posebno drago... to što od kad sam tvoja, svoja sam sasvim.
A čak nismo ni zajedno.
I ne znam hoćemo li ikad biti.
Znam samo... da si nešto moje. Samo moje.
Napolju je toliko hladno inače, da mi se kosti lede. A meni je toplo i ako se tresem. Šta znam.
I baka mi je tu. I divna je. I obožavam je.
I evo, idem da učim. U petak uveče.
Šta ćeš.
Fino je.
:)
"Bol je samo slabost koja napušta telo."
Ceo život sam jedna krofna. Onako. Solidna. Nisam predebela, ali debela jesam. I godinama imam komplekse zbog toga. Od kako sam se vratila iz Bosne, i od kako sam krenula na faks, na svu muku, ugojila sam se dobrih deset kila. Sramota me je da te vidim, bez obzira koliko želim to. A počinje da mi bude muka od takvog osećanja, i to samo tako.
Svaki dan, "od sutra" počinjem sa treniranjem i dijetama... Svaki dan "od sutra" ne jedem slatkiše, ne pijem sokove i ne jedem testa. Svaki dan to jebeno "od sutra"... a ja svaki dan sve deblja i deblja.
Na moju visinu, 80 kila je preterano. Stvarno se loše osećam zbog toga, i besna sam na sebe jer sam dovela samu sebe u tu situaciju.
Kad stanem pred ogledalo, muka mi je. I sklonim se.
Pa u krug.
I ne znam zašto uporno tražim izgovore. I zašto psihičke probleme, rešavam hranom. Tj. mislim da ih rešavam. Rešim ih privremeno, jedem, ne mislim dok jedem, jedem, jedem, jedem, i sjebem se ovako.
I u krug. Nije mi ni do čega...
A ne znam čemu sve to?
Vreme je da se sredim, jer ako se ne sredim sad...
Ode sve u vražju mater još gore.
A s obzirom da toliko želim da te vidim, zaista želim da pred tebe izađem nasmejana i samopouzdanija bar malo nego sad. :)
Valjda bi to bilo to.
Ne znam.
Nek' to od sutra, bude sad. Od sad.
"Dođi da ti ispričam svoje snove sne..." :)
Danas mi je bio jedan od onih dana kad radim i kad mi dan proleti... a onda uđem u stan, uključim peć u svojoj sobi, zatvorim vrata i izgubim se u jorganu. Slušam muziku. Gledam film. I odmaram. Ćutim. Dugo, ćutim. I imam svoj neki mir.
Danas sam posle tri nedelje odradila sliku odlično. Možda bi još nešto sitno trebalo da joj se doradi... ali je u suštini to to :).
Negde u svom ovom haosu u sobi, pod ovim jorganom... fališ. Da ležiš sa mnom, piješ kafu s cimetom, i dišeš... da se ušuškam i da upijam. Boje. Miris. Tebe. Sve.
Ne prođe ni dan da ne pomislim na tebe čim oči otvorim. Ne znam što.
Toliko si mi tu bio u svemu, da ne želim da zamislim dan bez tebe. Na bilo koji način. To što si preko granice, negde, tamo... meni ne znači ništa.
Negde, u sebi, verujem, užasno verujem u tebe... i u sve to što imamo. :)
I to me nekako i vodi dalje. I kad posustajem, i kad mi dođe da odustanem i kad šta sve... znam da si tu... i da nije sve crno. Ima zelene dosta u tome :).
A u Beogradu je ledeno. Ja sam izmorena. Načisto. I odoh da odgledam film koji si mi poslao. Da odspavam turu, pa da radim dalje.
:*
A u glavi tutnji... "Kako bih voleo... o kako bih voleo... O KAKO BIH VOLEO DA SI TU!"
Ume li iko da te voli ovoliko?
O dečaku.
On je dečak kog sam upoznala sasvim slučajno, isto preko fejsa, kao i tebe. Kao i skoro 90% ljudi koji mi užasno znače. Nikad se nismo nešto muvali, ni družili, nemam pojma zapravo šta smo radili... znam da mi prija da pričam s njim.. i da smo na kafu izašli jednom... i da smo otišli na neku predstavu u nekom društvu ogromnom jedno veče i to je to.
To je jedna od onih osoba, s kojima se ne čujem često, ne družim preterano, ali su nekako tu uvek kad treba... Jedna od onih osoba za koje stvarno volim da znam da su srećne... i zbog kojih me, iz nepoznatog razloga, iskreno boli kad znam da nisu dobro.. i tad mi se upali lampica koja mi se upalila večeras... :)
Posle neke priče... dobila sam sledeću poruku... na koju nisam znala šta da odgovorim...
"znaš kako..ja smatram da na ovoj planeti postoji...10 posto velikih ljudi stvorenih za velika dela..samo 2 posto svesno je toga...ostali,ne..onih 90 posto se bori, neki manje,neki vise, neki ''uspeju'',ali samo deset posto nosi neku iskru u sebi..Bogom danu..mislim da je i ti imas..siguran sam u to.."
Znaš, ne tražim ti zamenu. Niti bih volela da je nađem... samo mi je drago što postoje ljudi koji imaju lepo mišljenje o meni, bez obzira na to kako izgledam i čime se bavim. Volim što imam dokaze pred nosom da dobri ljudi još uvek postoje u ovom prljavom svetu.
I znaš... što više ljudi upoznajem, to te nekako više volim... jer koliko god lica da sretnem, ti si uvek nešto posebno. I nešto veće. I nešto moje... na neki način. I dišem za trenutak da iskočim iz busa i skočim na tebe da te zagrlim ponovo.
Ne znaš koliko mi nedostaješ.
Wish you knew.
Nešto me je uhvatilo neko radno raspoloženje... za ne verovati. :)
Čak sam i papire razvrstala, poslagala, očistila pribor, sve. :O Četke. Koje ne čistim nikad.
Sve je okej.
I evo me, sedim i radim.
Kao konj.
I fino je.
Koliko meni raspoloženje varira iz minuta u minut, čini mi se da stvarno nije zdravo.
No... rešila sam da odradim taj kolokvijum kako treba, kako znam i umem... i da gazim.
Čak sam osmislila projekat koji želim da radim pored toga. I počela da radim na njemu.
I tako.
Šta znam...
I poklon sam ti spremila.
A nemaš pojma.
Nit' ćeš imati... :)
Sećaš se kako si mi jednom pomenuo da skupljaš one šećeriće iz kafića?
E vidiš, angažovala sam bukvalno svaku osobu koju znam da mi skuplja iste... jer ja ne izlazim.. i fascinantno mi je koliko sam pomoći dobila za tako nešto :). Toliko da sam ti kutiju napunila šećerićima iz pola Evrope bukvalno... :)
Sutra će mi ujak odštampati knjigu "Zato što te volim" koju volim najviše na svetu, jer nemam pare da je kupim...
Koja će da završi u toj istoj kutiji.
I radim na još nečemu, umesto pisma i čestitke...
I radujem se tom novogodišnjem paketiću koji ću ti poslati obojenog u tvoje omiljene boje :) više nego bilo kom koji bih nekad primila sama.
Znaš...
Za jedan tvoj osmeh i trenutak sreće, prave sreće, ne znam šta ne bih uradila.
Ti. Ne znaš.
Apsolutno nemaš pojma koliko te volim.
Budalo jedna.
"Only hate the road when you're missing home."
Ne vraća mi se za Beograd. Uopšte.
I opet mi se skuplja knedla u grlu. I opet me mrzim da živim. I sve me nervira.
I u pičku materinu više...
Why don't you remember? (:
Negde krenem, nešto uradim. I stanim. Ne volim kod sebe to što imam manjak ambicije i samopouzdanja. Negde u sebi tačno imam sliku šta bih želela a sve se plašim da krenem da radim bilo šta. Svesno ili ne, ne znam. Ali ne počinjem ništa. I stalno tražim izgovore i nerviram samu sebe.
12. mi je prvi kolokvijum. Mojima neću ni da ga pominjem dok ne prođe. Pa ću da im javim kako sam prošla kad izađu rezultati. Majka će da se istraumira više od mene, i nabiće pritisak i sebi i meni, i ganjaće me da učim, i bolje da ne zna. :D
A saznaće. Garant. Nekako. Elem...
Tako sam razmišljala da napravim plan šta treba sve da odradim za vikend. I da počnem polako. Da se ganjam s tim. I imam 12 dana da naučim to i naučiću ga samo tako. Valjda mi je ovo znak da je počelo nešto malo ozbiljnije i da je vreme da radim. :)
I jedva sam i čekala.
I jhedva čekam da odem kući da uzmem računar da imam na čemu da radim konačno... i da počnem s onim zbog čega sam i došla ovde. :)
I tako budem euforična i orna za rad, cela dva sata, i onda opet samo, legnem... plačem... jedem i spavam. Kao debil.
Nisam jasna više sama sebi. NISAM svega mi.
