Ja bi' mog'o da mogu.

Ljubiiiiii me brzo, ljubiiiii me brzo, žuuuuuuuuuuuurim.

Postoje, kažu osobe kojima oprostimo sve ali njih sebi ne oprostimo nikad. Nije mi jasno, koliko mi je vremena trebalo da shvatim da je sve što tražim u nekom i sve što želim u nekom, meni već dve tri godine ispred nosa, a ja kao da sam samoj sebi zaklanjala oči rukama. Neko ko je umeo da me čeka posle posla po dva sata, na deset stepeni dok se trese od hladnoće... neko ko je umeo da ostavi sve da bi me ispratio kući... neko kome ništa nikad nije bilo teško... neko, ko je uvek bio tu... meni je postao jasan onog momenta kad je počeo da me ignoriše. Nekad mi je fascinantno koliko sam glupa. I slepa kod očiju, svega mi mog. 
A onda se nekako tu nešto i zapetlja, ja pobegnem. Jer se uplašim koliko počne da mi znači i uletim u sranje još veće. Mozak. 
Mesecima sam sama, ono najstvarnije. Malo pričamo, uglavnom se posvađamo. I onda se sve smiri. Vrati se s vremena na vreme ono biće koje je bilo kod mene... s kojim sam pila vino... i sačekala jutro. Nasmeje se. Zagrli me. Pomeri mi ceo svet. Okrene mi svaki atom. Pa se opet preruši u budalu koju ne mogu da gledam. A ne mogu jer me neke reči povređuju. Jako povređuju. A samoj sebi ne bih priznala zašto.
Krene sa mnom na stanicu da čekam voz. Sedne pored mene. I greje me. Ćuti. Smeje se. Poljubi me. I opet ne znam za sebe. 
Zanimljivo je kako ti život sve vrati. 
Zbog njega sam bila spremna da ostavim sve. Nikad nije dao nagoveštaj da mu je stalo. Vukla sam se sa pogrešnim ljudima. Gubila vreme i živce. Sam Bog zna što o.O. NIKAD nije rekao da mu je stalo, dok nisam prekinula sve. A onda se naglo promenio. I počeo da balavi za svakom suknjom. Valjda da mi gurne pod nos da mu ne trebam. I uspelo mu je.
I nikad mi neće biti jasno na čemu sam s njim.
Ali tih par trenutaka... s vremena na vreme. Dajem za mnogo toga. Za sve zapravo. 
Čini mi se da bih za jednu noć s njim, ali onu, da se samo skupi pored mene, da me zagrli i zaspi kao tad... ništa drugo... dala čitav život nedostajanja posle. 
Ne usuđujem se da priznam da sam zaljubljena u poslednju osobu u koju smem da budem na svetu. A plašim se da jesam. 
Pomeri mi svet. Još jednom. Molim te.
Ne znaš koliko možeš. I bolje je.

"Strašno mrzim Romea i Juliju. Sve mi stvari smrde sad na prevaru."

Neke te noći progutaju. Koliko god plesao po žicama prstima, pisao, ćutao... drhtao... nekako uvek završiš ili bar završim, piljeći u jednu tačku. Tako nekad, čini mi se da bih dala ceo svet za jedan zagrljaj u kom mogu da zaspim i ne probudim se. Umorna sam. Što od učenja, što od svega drugog. 
Ne znam ni da li sam srećna, ni da li nisam. Ništa me zapravo i ne dotiče.
Ne drže me na nogama energetska pića niti šta slično. Drži me fotografija na kojoj su njih dvoje uprtih pogleda nekako tačno u mene. Kao da mi govore, ajde, ne odustaj. Možeš. Moraš. I idem. Guram. Koliko god mogu. Katkad i više od toga. 
Treniram, je l' te. Spremam ispite. Gulim dane. Ne znam ni kako ni što više.
Tako mi se ne ide odavde. 
Ne vraća mi se na staro. Ne slušaju mi se iste priče. Ne gledaju mi se isti ljudi. Ne ide mi se na ista mesta. 
Čini mi se da pokušavam da pobegnem od sebe, a ne od toga. Ne znam šta me toliko koči, plaši i paralizuje... ali nešto definitivno čini da se osećam kao ljuštura. Glupo je. I apsurdno više. 

Ne plašim se više samoće i mraka. Za divno čudo. Od kad sam ovde, toliko sam navikla da budem sama, da me sad više plaši prisustvo ljudi non stop.. nego to kad tišina završiti. 

Imam utisak da se pretvaram u samoživog stvora.
A pročitah negde, da parafraziram sad... Nisam ja kriv što sam ženskaroš. Kad sam jednu voleo, nije me htela. Sad nek' me ima koja hoće. Ne baš to, ali nešto jako slično tome me drži. Nije mi stalo ni do koga. I ni do čega. Čini mi se, ni do same sebe više. 
I mislim da me niko na svetu nije izdao tako kako sam izdala samu sebe. I niko više nije odustao od mene, koliko sam odustajala sama od sebe. Valjda mi je ovo i kazna. :) Ne znam. I ne zanima me da znam. Čekam da se bura smiri i da sve ovo prođe.

Samo čekam, da jedno jutro otvorim oči, i da sve dobije svoj smisao. :)
A neće ga dobiti ako mu sama ne dam. 

Čudna je igračkica taj inat.

Sedim mrtva umorna i raspadnuta, što od treninga, što od sopstvenog mozga. Deaktivirala sam nalog na fejsu, i na svemu što sam imala... ne bi li se naterala da učim i dam ispite konačno.
Po ne znam koji put došla sam do zaključka da se oko ljudi generalno ne treba ceniti. 
Vidiš, zbog njega prošle godine nisam otišla na maturski ples, ne bi li otišla njemu na maturu. Propustila sam nešto što se dešava jednom u životu, da bih dobila korpu. (: Onako, lepu, veliku, praznu, u glavu ravno. (: NI slike sa mature mi nije dao godinu dana kasnije. Jebiga. Sama sam kriva. 
Završavam prvu godinu sad. Gledam gde vreme leti. 
I kontam da kad gledam ovu tabelu sa programom za vežbanje, vreme mili. Bukvalno mili. a onda pogledam i poklapa se prilično sa krajem drugog roka... a  to je za manje od mesec ipo dana. I ništa mi više nije jasno. 
Došla sam u fazu kad sam se sklonila bukvalno od svih. (: 
Lakše mi je. Ne mogu više s ljudima. Biće vremena. 
Molim Boga da nađem posao preko leta da radim, jer ne mogu da izdržim da ostanem u kući coe dan... i da slušam, ti se samo rasipaš, samo tražiš, odakle mi? Ovako lepo, svoje pare u džep i teraj. :) 
Ne ide mi se iz Beograda. Onako, najiskrenije, ne ide mi se uopšte. Lepo mi je ovde. On je ovde. Sve je ovde. (:
Imam svoju sobu, svoj mir i svoj ritam. Mrzi me da se petljam opet sa svim tim. Najiskrenije. 

Iz inata sam počela da radim na sebi, jer me je rečenica "Vidi (sliku na kojoj su neke dve devojke, prezgodne :O), ali nemoj da nabijaš sebi komplekse ;)" toliko iznervirala, povredila i ponizila da sma u stanju da radim, da padnem od bolova i grčeva, da ustanem i nastavim dalje. Ne može. Ne možeš ti toliko da gaziš koliko ja mogu da ustanem rođače. :)

Dobru sam školu prošla i s tobom, i s ovim pre tebe. Znam od čega da se sklonim.
A to što mi srce istutnji kad me pogledaš onako 700 u sekundi, to nema veze. Progutam sve što osećam, nasmejem ti se u facu, dignem glavu i odem. Moj pakao u ova četiri zida, tebe ne treba da se tiče. :)
I nećeš da me vidiš minimum dva meseca dok se ne sredim. Znaš zašto? Zato što ne znam ko će kome da nabija komplekse kad se vidimo.
Hvala ti što me teraš da ne odustanem od sebe. :)
A dajem ti reč, kad mi se pojaviš opet tako čupav i nasmejan... reći ću ti... Kasno je mili. Celu prvu godinu sam bila zaljubljena u tebe. I šta sam dobila? Ništa. Idi sad kod tih tvojih koje kakvih. (: 
Da se okrenem i da odem.

Veruj mi da hoću.
I boleće te isto kao što mene kida sad, svaki mogući mišić, i svaki preostali delić ponosa.
Nećeš ovaj put.
I neću ovaj put.

 

"Sasvim svejedno je, ti nećeš shvatiti."

Zašto čovek mora da dozvoli sebi da nešto izgubi da bi mu došlo iz dupeta u glavu da mu je do tog nečeg ili nekog stalo? Jesam li ja stvar da me ljudi tako zaturaju po ćoškovima i fiokama pa da me se sete sasvim slučajno posle par godina? Jesam li? 
Vidiš, da ti kažem, nisam. 
A i baš me briga više.
On se tako lepo smeje. Tri sata je otišlo uz vetar. I na stranu to što sam umalo otišla negde iza Čukarice jer sam ušla u bus sa pogrešne strane, dan je bio apsolutno savršen. Volim ljude koji me zasmejavaju. Tako lako. Prija mi nekad da upoznam nekog ko ne zna ništa o meni... 
Da se kuckam s njim, da pričam... da se smejem. Da ga slušam kako se smeje. Da ne mislim ni o kome drugom. Da sam tu, baš tu, u tom trenutku. Prisutna. I odsutna od celog sveta.
Neću da se naviknem na to. I neću da mi znači. Neću ni da pomislim da se zaljubim. Ne, hvala. 
Neću da volim nikog više. Nikad. Dobro, ne nikad, ali bar ne skorije. Neću da sve bude fino i lepo par dana, pa opet meni šut karta... i ajd zdravo. A ne, zajebi me.
Zanimljivo mi je. Koliko briga nestane u tom osmehu. A koliko nije ni nalik svima onima koji su prozujali kroz moj život. Ko bi ga znao. :)
A ja se vraćam za mrtvo Kraljevo za manje od mesec ipo dana. Džabe druže.  

1003 - ŠIRI DALJE DA VRATIMO BOJE - 1003

Mogu. Možeš. Hoću! Hoćeš?

Mislila sam da ne mogu ama baš ništa da uradim, i crvenela sam sama pred sobom jer sam pokušala makar u mislima da se zamenim sa ljudima koji su stradali u ovom ludilu koje nas je zadesilo... pa sam shvatila da ipak mogu. Mnogo toga mogu. I mnogo toga svako može.
Do skoro sam bila ubeđena da se sramim cele Srbije i toga što sam Srpkinja. Ovih dana sam videla da se zapravo stidim samo jednog njenog dela... koji valjda nije ni vredan spominjanja... i da smo zapravo, mala nacija ali veliki ljudi. Pardon, da su neki veliki Ljudi, a neki i dalje obična bagra. Priča je svuda ista. Ima nas raznih, na koji god deo sveta da zgaziš.

Fascinirana sam podjednako, i dobro i loše. 
Dobro... zato što nisam bila svesna, i u to ime se izvinjavam što sam možda pre neki dan generalizovala stvari prilično, koliko je divnih, poštenih, plemenitih, nesebičnih i pažljivih ljudi u ovoj zemlji i u regionu uopšte. Oduševljena sam entuzijazmom svoje generacije, mlađih i starijih koji su skočili na noge, podigli sve oko sebe i pomogli onima kojima je pomoć bila potrebna. 
Najmanji je problem bio otvoriti vrata svog ormara i prečistiti suve, čiste, cele i odavno nenonešene stvari koje će nekom biti tople i više nego dobrodošle u ovom momentu. Najlepši osećaj na svetu je videti ta mala razdragana lica, i te divne tužne osmehe svih ti majki i očeva... braće i sestara... baki i deki... koji su i pored svega što su izgubili, opet, na neki način, dobili bar nešto. Bar zrno pažnje. 
Isto tako, zgađena sam time što se sve politizuje. Što su nam na vlasti ljudi koji ne umeju da rade svoj posao, ili i ako umeju, ne čine to do svog maksimuma... 
Boli me što se i u ovoj situaciji nalaze nikogovići da pljačkaju, da pljuju, da blate, da kriju, da mute, da cenzurišu... Ne boli, razdire. To je onaj deo, ona bagra... ono crno ispod nokta čega me je sramota a koje ne mogu da iščistim... ne znam čime da probam. 

Niko od nas nema ne znam šta. Apelujem na sve vas koji ste se nekim čudom našli ovde... Izdvojte dva minuta. Samo dva minuta. Zatvorite oči. I dobro zamislite da vas budi ledeni talas. Da ostajete bez svega za šta radite godinama, celog svog života zapravo... da vam u mulju, u prljavštini i u tom ledenom talasu nestaju najmiliji. Sve. Sve što vredi, sve što volite i sve što vam znači. Zamislite, da ste u drugom trenutku u prihvatilištu. Nemate ni suv veš na sebi. Ništa. Sve se cedi sa vas. Sve vas boli. Niste svesni šta se desilo još uvek. Vaših nema. Nigde ih nema. Agonija počinje da vas trese sve jače i jače. Nekog možda i nađete, nekog više nikad ne. Oko vas je stotine ljudi koji su u istoj situaciji. Čujete plač i kuknjavu... molitve da se ne probude više nikada, onih što leže pored vas. 
Pa ih otvorite. 
Je l' teško otvoriti vrata svog ormara, izdvojiti ono što vam ne treba... zaviriti u kutiju s lekovima i izdvojiti lekove protiv bolova, dijareje, temperature, alergije, čega već imate... Kupiti paket vode, sve to spakovati i odneti? Je l' bi vam bilo potrebno da vam neko to isto učini? Je l' biste molili nekog za tako nešto? 
Onda ne čekajte.
Nego uradite to.

Danas to nisam bila ja, i niste bili vi. Ali sutra, e sutra je pitanje... 
Možda sutra ta ista ledena voda, i to isto blato, zatrpaju mene. I tebe. I ko zna koga još.
A ko će onda biti kriv ako nam niko ne pomogne?
Uvek, neko drugi.

Taj neko, to si ti. To sam ja. 
Samo je pitanje vremena. 

Bar...
Pošalji prazan sms na 1003. Njima znači.

"Noć mi preti. Ponoć i pusta tama kad me se samo dohvate. Više me ne voliš."

Kiša sam. Ova. Divlja. Nenormalna. Besna. Tužna. Padam. Slivam se niz ulice, niz prozore... niz pogrešne ljude. Niz one prave, i manje prave. Pljuštim.
Pobegnem od sebe, na kratko. Pa kad stignem samu sebe, ta bitka ostane bez pobednika, ali i bez živih.
Dobra stvar je što sam konačno naterala sebe da uradim projekat za faks koji se kanim da uradim tako dugo. Divna stvar je što znam da me voliš. A grozna stvar je što ne umem da te ne volim i ne umem da nateram sebe da te ne volim.
Sve što jesam, jesi. U svemu. Neke tišine, neke reči u prolazu... neke pesme. Suze. Smeh. Crne rupe koje me gutaju. Ne znam. Znaš li koliko te volim?
Toliko da mi je bitno da si srećan i da ne želim da te menjam. Toliko da ne želim da budem s tobom jer sam svesna koliko bi te sve to gušilo. Toliko.

Sve mi nedostaje. Danas sam se pred svojim srećnim zidom rasplakala kao dete. Moj srećni zid, izlepljen je slikama iz detinjstva, društva... svega. Na mom srećnom zidu svi u živi. Svi su srećni. I svi su tu. Moj srećni zid je samo moj. Ponekad se pitam koliko je bola čoveku dovoljno da bi konačno bio srećan na kraju? Ne znam.

Nisam tužna. Razumem. 
Lažem, možda jesam malo.
Ali... da nije tebe, i sve ove tuge... možda nikad ne bih uradila ovo što želim.

"Kaže, na dlanu ne vidi me. A ja neću ništa osim nje."

Od nekih ljudi nekad moraš da digneš ruke, da ne bi digao od sebe. Drma me neki period kad po svaku cenu želim da se iščupam iz ovog bunila koje me je obuzelo, da se sredim i da sredim sve što sam zabralja do sad.
Dan je predivan. Fali mi neko da ga provedem s njim. U to ime, sređujem stan, kuvam kafu i napadam pravo. (:
Kontam, biće vremena i za lepše stvari... tačnije, nadam se da hoće. (: A ne znam da li će.
S dna svaka staza vodi na gore, onog momenta kad prestaneš da juriš sam svoj rep i da ganjaš prošlost. Valjda je vreme, da ukočim, i teram dalje. Ne vidim drugo rešenje.
I ovo će jednom biti smešno, kao i mnogo toga od pre. (:
Videćemo.
Nedostaješ mi. Baš.
Ali obzirom da nemam tu povratnu informaciju, ubeđujem sebe da blediš.
Ko zna, možda stvarno i nestaneš. K'o i svako do sad.

"Svaki praznik minu ćuteći... sebi nisam znao uteći."

Jesam li ja loš čovek ako više nemam s čim da plačem? Ne znam. Jesam li ja loš čovek ako mi nedostaješ, ali više nemam snage da plačem što te nema i što se polako mirim s tim? Hoćeš li, ako možeš da me vidiš ikako, misliti da te ne volim, jer to je sve samo istina nije? Hoćeš li biti ljut na mene što mi koža postaje tesna od zatvorenog prozora, duvanskog dima i vremena koje leti nigde dok sedim i prezirem svaki sekund života?
Koliko prazno zapravo čovek može da se oseća? Koliko nisko može da padne? Dokle će ovo sve ovako nigde da mi ide?
Semestar, gotov, dok trepnem.. ispite nisam spremila. Počnem, stanem. Sve me mrzi. Okinuću godinu. Da bar znam zašto...
Vaga pokazuje 85. Sramota me je da izađem iz kuće. Odraz iz ogledala mi se ruga i smeje. Samopouzdanje mi je za tih 85 u minusu debelom.
Sve mi je u minusu.
A volja da nešto uradim, tek. Nije to, hir. To je, čudno. I problem je, stvarnmo je problem s kojim bezuspešno pokušavam da izađem na kraj još pre nego što se desilo sve što jeste.

Čini mi se da ću noćas načeti onu flašu vina... i dok ne izbacim sve ovo iz sebe, neću zaspati. A sutra ću, verujem u to iz nekog razloga, ustati, kao nova. I smirena. Spremna da odradim sve što sam zacrtala.

Ne gledaj dom svoj Anđele. Umrećeš od tuge.

"Pokušao sam da u bolnici posetim svog druga kome su rekonstruisali deo lica, jer su ga prošlog petka pretukli u gradu. Nisam mogao u bolnicu jer na istom spratu leži ubica načelnika hirurgije koga sam takođe poznavao jako dugo. Mislio sam da sačekam, ali žurio sam na sahranu vojniku koji je pre neki dan odlučio da živeti nema smisla. On je bio otac školske drugarice moje kćerke, a poznavao sam ga i iz osnovne.

Šta ćuti upaljač?

Plašim se da bi odgovor mogao da te zapanji. Sve one neprospavane noći, sav alkohol koji nije došao do krvi, svaka trunka od koje glava zavibrira... E moj ti.
U ovo čudno vreme, malo šta još može da me uzdrma. Možda, eto, samo ti još. A ti tako divno nemaš pojma o tome. Tvoje Jedva čekam da te vidim. meni više znači nego njegovo  Volim te... A i kanda, iskrenije je. Bar se nadam.
Oko moje zeleno, ponekad se pitam, kako je moguće da se neko ovako voli? Kako je moguće da i kad leptirići zaspu, ja ostanem budna i mislim na tebe... i pitam se, gde si... i kako si. I znaš li? A znam da ne znaš.
Ne slutiš koliko ti se može.
I dobro je, još da znaš, eheeej. Ne bih ja trenula ni tad. Moj ti. Na šta smo spali? Na par reči u porukama... A vrišti u meni i plače ono tvoje Ideš večeras. Nisam sposoban ni za šta osim da ležim pored tebe i upijam trenutak sad. I tvoje oči pune suza.
Volim te, idiote jedan. I nedostaješ mi. Užasno mi nedostaješ.
Luksuz je da mi nedostaješ ovako, a tu si. Da l' će ti katkad doći do glave sve? Da l' ćeš proći k'o i drugi što su prošli? Da l' ćeš biti ono jedno što želim da ostane bez obzira na sve?
Voliš li me?
Ko će ga znati, ja neću da te pitam.

"Hello darkness, my old friend, I've come to talk with you again..."

(: naslove valjda uvek dam po onoj pesmi koju slušam ili koja mi se mota po glavi.
Ovih sam dana nešto vrljavo. Mislim, ništa bolje nego inače.
Samoj sebi nisam ni od kakve koristi. Izigravam fikus. Gubim vreme. A ispiti će sami da se spreme. Imam manje od dva meseca... i sve počinje užasno da mi ide na živce. :)
Nije mi jasno gde mi odlazi vreme, gde mi idu dani, šta se dešava s mojim mozgom...
Ne radim ništa. U stanju sam da ustanem, jedva, odem na faks, provedem tamo ceo dan, dođem, otvorim vrata, pogledam krevet, i zaspim iste sekunde. Pa u krug. A onda vikendom, na voz, u selo, pa ajmo buraz opet u krug.
Ej. To više nije normalno i nije humano. Nemam psihički snage više.
Gde god se okrenem nešto me podseti na njega, i nedostaje mi užasno. Sve je čudno bez njega, Sve je prazno... i sve je pusto.
Nekad mi se čini da sam na ivici... bukvalno na ivici. Onda počnem da jedem. Pa ne umem da stanem. Pa sam došla do te mere da mi na vagi izlazi broj fiksnog telefona.
A nemam živaca da se pokrenem i da uraidm nešto. Nemam volje. To je ono što je ključno. Nemam volje da uradim bilo šta.
Na kraju ću, svega mi mog, da poisključujem sve telefone, lap top, i sve što imam, da se zabijem u sobu i da učim dok ne ispolažem sve ovo. Nema druge.
PReterala sam...
Al' mene ta motivacija nazovi i to nešto drži svega sat, dva plafon. A onda opet, plafon, jedna tačka i plači dok se ne iscediš, ne presušiš i ne zaspiš. K'o kreten.
Krivo mi je. Igram se sa stvarima sa kojima ne bi trebalo. :)
Al' kul.
Samoj sebi sam najgori neprijatelj.
ZAto i bežim od ogledala. Što se da primetiti.