Četvrtak, Maj 29, 2014
Čudna je igračkica taj inat.
Sedim mrtva umorna i raspadnuta, što od treninga, što od sopstvenog mozga. Deaktivirala sam nalog na fejsu, i na svemu što sam imala... ne bi li se naterala da učim i dam ispite konačno.
Po ne znam koji put došla sam do zaključka da se oko ljudi generalno ne treba ceniti.
Vidiš, zbog njega prošle godine nisam otišla na maturski ples, ne bi li otišla njemu na maturu. Propustila sam nešto što se dešava jednom u životu, da bih dobila korpu. (: Onako, lepu, veliku, praznu, u glavu ravno. (: NI slike sa mature mi nije dao godinu dana kasnije. Jebiga. Sama sam kriva.
Završavam prvu godinu sad. Gledam gde vreme leti.
I kontam da kad gledam ovu tabelu sa programom za vežbanje, vreme mili. Bukvalno mili. a onda pogledam i poklapa se prilično sa krajem drugog roka... a to je za manje od mesec ipo dana. I ništa mi više nije jasno.
Došla sam u fazu kad sam se sklonila bukvalno od svih. (:
Lakše mi je. Ne mogu više s ljudima. Biće vremena.
Molim Boga da nađem posao preko leta da radim, jer ne mogu da izdržim da ostanem u kući coe dan... i da slušam, ti se samo rasipaš, samo tražiš, odakle mi? Ovako lepo, svoje pare u džep i teraj. :)
Ne ide mi se iz Beograda. Onako, najiskrenije, ne ide mi se uopšte. Lepo mi je ovde. On je ovde. Sve je ovde. (:
Imam svoju sobu, svoj mir i svoj ritam. Mrzi me da se petljam opet sa svim tim. Najiskrenije.
Iz inata sam počela da radim na sebi, jer me je rečenica "Vidi (sliku na kojoj su neke dve devojke, prezgodne :O), ali nemoj da nabijaš sebi komplekse ;)" toliko iznervirala, povredila i ponizila da sma u stanju da radim, da padnem od bolova i grčeva, da ustanem i nastavim dalje. Ne može. Ne možeš ti toliko da gaziš koliko ja mogu da ustanem rođače. :)
Dobru sam školu prošla i s tobom, i s ovim pre tebe. Znam od čega da se sklonim.
A to što mi srce istutnji kad me pogledaš onako 700 u sekundi, to nema veze. Progutam sve što osećam, nasmejem ti se u facu, dignem glavu i odem. Moj pakao u ova četiri zida, tebe ne treba da se tiče. :)
I nećeš da me vidiš minimum dva meseca dok se ne sredim. Znaš zašto? Zato što ne znam ko će kome da nabija komplekse kad se vidimo.
Hvala ti što me teraš da ne odustanem od sebe. :)
A dajem ti reč, kad mi se pojaviš opet tako čupav i nasmejan... reći ću ti... Kasno je mili. Celu prvu godinu sam bila zaljubljena u tebe. I šta sam dobila? Ništa. Idi sad kod tih tvojih koje kakvih. (:
Da se okrenem i da odem.
Veruj mi da hoću.
I boleće te isto kao što mene kida sad, svaki mogući mišić, i svaki preostali delić ponosa.
Nećeš ovaj put.
I neću ovaj put.
