Sreda, Maj 21, 2014
Mogu. Možeš. Hoću! Hoćeš?
Mislila sam da ne mogu ama baš ništa da uradim, i crvenela sam sama pred sobom jer sam pokušala makar u mislima da se zamenim sa ljudima koji su stradali u ovom ludilu koje nas je zadesilo... pa sam shvatila da ipak mogu. Mnogo toga mogu. I mnogo toga svako može.
Do skoro sam bila ubeđena da se sramim cele Srbije i toga što sam Srpkinja. Ovih dana sam videla da se zapravo stidim samo jednog njenog dela... koji valjda nije ni vredan spominjanja... i da smo zapravo, mala nacija ali veliki ljudi. Pardon, da su neki veliki Ljudi, a neki i dalje obična bagra. Priča je svuda ista. Ima nas raznih, na koji god deo sveta da zgaziš.
Fascinirana sam podjednako, i dobro i loše.
Dobro... zato što nisam bila svesna, i u to ime se izvinjavam što sam možda pre neki dan generalizovala stvari prilično, koliko je divnih, poštenih, plemenitih, nesebičnih i pažljivih ljudi u ovoj zemlji i u regionu uopšte. Oduševljena sam entuzijazmom svoje generacije, mlađih i starijih koji su skočili na noge, podigli sve oko sebe i pomogli onima kojima je pomoć bila potrebna.
Najmanji je problem bio otvoriti vrata svog ormara i prečistiti suve, čiste, cele i odavno nenonešene stvari koje će nekom biti tople i više nego dobrodošle u ovom momentu. Najlepši osećaj na svetu je videti ta mala razdragana lica, i te divne tužne osmehe svih ti majki i očeva... braće i sestara... baki i deki... koji su i pored svega što su izgubili, opet, na neki način, dobili bar nešto. Bar zrno pažnje.
Isto tako, zgađena sam time što se sve politizuje. Što su nam na vlasti ljudi koji ne umeju da rade svoj posao, ili i ako umeju, ne čine to do svog maksimuma...
Boli me što se i u ovoj situaciji nalaze nikogovići da pljačkaju, da pljuju, da blate, da kriju, da mute, da cenzurišu... Ne boli, razdire. To je onaj deo, ona bagra... ono crno ispod nokta čega me je sramota a koje ne mogu da iščistim... ne znam čime da probam.
Niko od nas nema ne znam šta. Apelujem na sve vas koji ste se nekim čudom našli ovde... Izdvojte dva minuta. Samo dva minuta. Zatvorite oči. I dobro zamislite da vas budi ledeni talas. Da ostajete bez svega za šta radite godinama, celog svog života zapravo... da vam u mulju, u prljavštini i u tom ledenom talasu nestaju najmiliji. Sve. Sve što vredi, sve što volite i sve što vam znači. Zamislite, da ste u drugom trenutku u prihvatilištu. Nemate ni suv veš na sebi. Ništa. Sve se cedi sa vas. Sve vas boli. Niste svesni šta se desilo još uvek. Vaših nema. Nigde ih nema. Agonija počinje da vas trese sve jače i jače. Nekog možda i nađete, nekog više nikad ne. Oko vas je stotine ljudi koji su u istoj situaciji. Čujete plač i kuknjavu... molitve da se ne probude više nikada, onih što leže pored vas.
Pa ih otvorite.
Je l' teško otvoriti vrata svog ormara, izdvojiti ono što vam ne treba... zaviriti u kutiju s lekovima i izdvojiti lekove protiv bolova, dijareje, temperature, alergije, čega već imate... Kupiti paket vode, sve to spakovati i odneti? Je l' bi vam bilo potrebno da vam neko to isto učini? Je l' biste molili nekog za tako nešto?
Onda ne čekajte.
Nego uradite to.
Danas to nisam bila ja, i niste bili vi. Ali sutra, e sutra je pitanje...
Možda sutra ta ista ledena voda, i to isto blato, zatrpaju mene. I tebe. I ko zna koga još.
A ko će onda biti kriv ako nam niko ne pomogne?
Uvek, neko drugi.
Taj neko, to si ti. To sam ja.
Samo je pitanje vremena.
Bar...
Pošalji prazan sms na 1003. Njima znači.
ne jedan, nego po 2-3 svakog meseca još bar godinu dana. Slažem se s tobom, a za one druge...ma da ih ne gledamo , možda će tako nestati ili se bar smanjiti
Ma uvek će ih biti... :)
Naše je kako ćemo se poneti prema njima i šta ćemo im dozvoliti.
