"Strašno mrzim Romea i Juliju. Sve mi stvari smrde sad na prevaru."
Neke te noći progutaju. Koliko god plesao po žicama prstima, pisao, ćutao... drhtao... nekako uvek završiš ili bar završim, piljeći u jednu tačku. Tako nekad, čini mi se da bih dala ceo svet za jedan zagrljaj u kom mogu da zaspim i ne probudim se. Umorna sam. Što od učenja, što od svega drugog.
Ne znam ni da li sam srećna, ni da li nisam. Ništa me zapravo i ne dotiče.
Ne drže me na nogama energetska pića niti šta slično. Drži me fotografija na kojoj su njih dvoje uprtih pogleda nekako tačno u mene. Kao da mi govore, ajde, ne odustaj. Možeš. Moraš. I idem. Guram. Koliko god mogu. Katkad i više od toga.
Treniram, je l' te. Spremam ispite. Gulim dane. Ne znam ni kako ni što više.
Tako mi se ne ide odavde.
Ne vraća mi se na staro. Ne slušaju mi se iste priče. Ne gledaju mi se isti ljudi. Ne ide mi se na ista mesta.
Čini mi se da pokušavam da pobegnem od sebe, a ne od toga. Ne znam šta me toliko koči, plaši i paralizuje... ali nešto definitivno čini da se osećam kao ljuštura. Glupo je. I apsurdno više.
Ne plašim se više samoće i mraka. Za divno čudo. Od kad sam ovde, toliko sam navikla da budem sama, da me sad više plaši prisustvo ljudi non stop.. nego to kad tišina završiti.
Imam utisak da se pretvaram u samoživog stvora.
A pročitah negde, da parafraziram sad... Nisam ja kriv što sam ženskaroš. Kad sam jednu voleo, nije me htela. Sad nek' me ima koja hoće. Ne baš to, ali nešto jako slično tome me drži. Nije mi stalo ni do koga. I ni do čega. Čini mi se, ni do same sebe više.
I mislim da me niko na svetu nije izdao tako kako sam izdala samu sebe. I niko više nije odustao od mene, koliko sam odustajala sama od sebe. Valjda mi je ovo i kazna. :) Ne znam. I ne zanima me da znam. Čekam da se bura smiri i da sve ovo prođe.
Samo čekam, da jedno jutro otvorim oči, i da sve dobije svoj smisao. :)
A neće ga dobiti ako mu sama ne dam.
