Subota, Maj 24, 2014
"Sasvim svejedno je, ti nećeš shvatiti."
Zašto čovek mora da dozvoli sebi da nešto izgubi da bi mu došlo iz dupeta u glavu da mu je do tog nečeg ili nekog stalo? Jesam li ja stvar da me ljudi tako zaturaju po ćoškovima i fiokama pa da me se sete sasvim slučajno posle par godina? Jesam li?
Vidiš, da ti kažem, nisam.
A i baš me briga više.
On se tako lepo smeje. Tri sata je otišlo uz vetar. I na stranu to što sam umalo otišla negde iza Čukarice jer sam ušla u bus sa pogrešne strane, dan je bio apsolutno savršen. Volim ljude koji me zasmejavaju. Tako lako. Prija mi nekad da upoznam nekog ko ne zna ništa o meni...
Da se kuckam s njim, da pričam... da se smejem. Da ga slušam kako se smeje. Da ne mislim ni o kome drugom. Da sam tu, baš tu, u tom trenutku. Prisutna. I odsutna od celog sveta.
Neću da se naviknem na to. I neću da mi znači. Neću ni da pomislim da se zaljubim. Ne, hvala.
Neću da volim nikog više. Nikad. Dobro, ne nikad, ali bar ne skorije. Neću da sve bude fino i lepo par dana, pa opet meni šut karta... i ajd zdravo. A ne, zajebi me.
Zanimljivo mi je. Koliko briga nestane u tom osmehu. A koliko nije ni nalik svima onima koji su prozujali kroz moj život. Ko bi ga znao. :)
A ja se vraćam za mrtvo Kraljevo za manje od mesec ipo dana. Džabe druže.
