"Svaki praznik minu ćuteći... sebi nisam znao uteći."
Jesam li ja loš čovek ako više nemam s čim da plačem? Ne znam. Jesam li ja loš čovek ako mi nedostaješ, ali više nemam snage da plačem što te nema i što se polako mirim s tim? Hoćeš li, ako možeš da me vidiš ikako, misliti da te ne volim, jer to je sve samo istina nije? Hoćeš li biti ljut na mene što mi koža postaje tesna od zatvorenog prozora, duvanskog dima i vremena koje leti nigde dok sedim i prezirem svaki sekund života?
Koliko prazno zapravo čovek može da se oseća? Koliko nisko može da padne? Dokle će ovo sve ovako nigde da mi ide?
Semestar, gotov, dok trepnem.. ispite nisam spremila. Počnem, stanem. Sve me mrzi. Okinuću godinu. Da bar znam zašto...
Vaga pokazuje 85. Sramota me je da izađem iz kuće. Odraz iz ogledala mi se ruga i smeje. Samopouzdanje mi je za tih 85 u minusu debelom.
Sve mi je u minusu.
A volja da nešto uradim, tek. Nije to, hir. To je, čudno. I problem je, stvarnmo je problem s kojim bezuspešno pokušavam da izađem na kraj još pre nego što se desilo sve što jeste.
Čini mi se da ću noćas načeti onu flašu vina... i dok ne izbacim sve ovo iz sebe, neću zaspati. A sutra ću, verujem u to iz nekog razloga, ustati, kao nova. I smirena. Spremna da odradim sve što sam zacrtala.
