"Hello darkness, my old friend, I've come to talk with you again..."
(: naslove valjda uvek dam po onoj pesmi koju slušam ili koja mi se mota po glavi.
Ovih sam dana nešto vrljavo. Mislim, ništa bolje nego inače.
Samoj sebi nisam ni od kakve koristi. Izigravam fikus. Gubim vreme. A ispiti će sami da se spreme. Imam manje od dva meseca... i sve počinje užasno da mi ide na živce. :)
Nije mi jasno gde mi odlazi vreme, gde mi idu dani, šta se dešava s mojim mozgom...
Ne radim ništa. U stanju sam da ustanem, jedva, odem na faks, provedem tamo ceo dan, dođem, otvorim vrata, pogledam krevet, i zaspim iste sekunde. Pa u krug. A onda vikendom, na voz, u selo, pa ajmo buraz opet u krug.
Ej. To više nije normalno i nije humano. Nemam psihički snage više.
Gde god se okrenem nešto me podseti na njega, i nedostaje mi užasno. Sve je čudno bez njega, Sve je prazno... i sve je pusto.
Nekad mi se čini da sam na ivici... bukvalno na ivici. Onda počnem da jedem. Pa ne umem da stanem. Pa sam došla do te mere da mi na vagi izlazi broj fiksnog telefona.
A nemam živaca da se pokrenem i da uraidm nešto. Nemam volje. To je ono što je ključno. Nemam volje da uradim bilo šta.
Na kraju ću, svega mi mog, da poisključujem sve telefone, lap top, i sve što imam, da se zabijem u sobu i da učim dok ne ispolažem sve ovo. Nema druge.
PReterala sam...
Al' mene ta motivacija nazovi i to nešto drži svega sat, dva plafon. A onda opet, plafon, jedna tačka i plači dok se ne iscediš, ne presušiš i ne zaspiš. K'o kreten.
Krivo mi je. Igram se sa stvarima sa kojima ne bi trebalo. :)
Al' kul.
Samoj sebi sam najgori neprijatelj.
ZAto i bežim od ogledala. Što se da primetiti.
