Subota, Maj 31, 2014
Ljubiiiiii me brzo, ljubiiiii me brzo, žuuuuuuuuuuuurim.
Postoje, kažu osobe kojima oprostimo sve ali njih sebi ne oprostimo nikad. Nije mi jasno, koliko mi je vremena trebalo da shvatim da je sve što tražim u nekom i sve što želim u nekom, meni već dve tri godine ispred nosa, a ja kao da sam samoj sebi zaklanjala oči rukama. Neko ko je umeo da me čeka posle posla po dva sata, na deset stepeni dok se trese od hladnoće... neko ko je umeo da ostavi sve da bi me ispratio kući... neko kome ništa nikad nije bilo teško... neko, ko je uvek bio tu... meni je postao jasan onog momenta kad je počeo da me ignoriše. Nekad mi je fascinantno koliko sam glupa. I slepa kod očiju, svega mi mog.
A onda se nekako tu nešto i zapetlja, ja pobegnem. Jer se uplašim koliko počne da mi znači i uletim u sranje još veće. Mozak.
Mesecima sam sama, ono najstvarnije. Malo pričamo, uglavnom se posvađamo. I onda se sve smiri. Vrati se s vremena na vreme ono biće koje je bilo kod mene... s kojim sam pila vino... i sačekala jutro. Nasmeje se. Zagrli me. Pomeri mi ceo svet. Okrene mi svaki atom. Pa se opet preruši u budalu koju ne mogu da gledam. A ne mogu jer me neke reči povređuju. Jako povređuju. A samoj sebi ne bih priznala zašto.
Krene sa mnom na stanicu da čekam voz. Sedne pored mene. I greje me. Ćuti. Smeje se. Poljubi me. I opet ne znam za sebe.
Zanimljivo je kako ti život sve vrati.
Zbog njega sam bila spremna da ostavim sve. Nikad nije dao nagoveštaj da mu je stalo. Vukla sam se sa pogrešnim ljudima. Gubila vreme i živce. Sam Bog zna što o.O. NIKAD nije rekao da mu je stalo, dok nisam prekinula sve. A onda se naglo promenio. I počeo da balavi za svakom suknjom. Valjda da mi gurne pod nos da mu ne trebam. I uspelo mu je.
I nikad mi neće biti jasno na čemu sam s njim.
Ali tih par trenutaka... s vremena na vreme. Dajem za mnogo toga. Za sve zapravo.
Čini mi se da bih za jednu noć s njim, ali onu, da se samo skupi pored mene, da me zagrli i zaspi kao tad... ništa drugo... dala čitav život nedostajanja posle.
Ne usuđujem se da priznam da sam zaljubljena u poslednju osobu u koju smem da budem na svetu. A plašim se da jesam.
Pomeri mi svet. Još jednom. Molim te.
Ne znaš koliko možeš. I bolje je.
Pa koliko je, ne znam (:
