Četvrtak, Maj 15, 2014
"Noć mi preti. Ponoć i pusta tama kad me se samo dohvate. Više me ne voliš."
Kiša sam. Ova. Divlja. Nenormalna. Besna. Tužna. Padam. Slivam se niz ulice, niz prozore... niz pogrešne ljude. Niz one prave, i manje prave. Pljuštim.
Pobegnem od sebe, na kratko. Pa kad stignem samu sebe, ta bitka ostane bez pobednika, ali i bez živih.
Dobra stvar je što sam konačno naterala sebe da uradim projekat za faks koji se kanim da uradim tako dugo. Divna stvar je što znam da me voliš. A grozna stvar je što ne umem da te ne volim i ne umem da nateram sebe da te ne volim.
Sve što jesam, jesi. U svemu. Neke tišine, neke reči u prolazu... neke pesme. Suze. Smeh. Crne rupe koje me gutaju. Ne znam. Znaš li koliko te volim?
Toliko da mi je bitno da si srećan i da ne želim da te menjam. Toliko da ne želim da budem s tobom jer sam svesna koliko bi te sve to gušilo. Toliko.
Sve mi nedostaje. Danas sam se pred svojim srećnim zidom rasplakala kao dete. Moj srećni zid, izlepljen je slikama iz detinjstva, društva... svega. Na mom srećnom zidu svi u živi. Svi su srećni. I svi su tu. Moj srećni zid je samo moj. Ponekad se pitam koliko je bola čoveku dovoljno da bi konačno bio srećan na kraju? Ne znam.
Nisam tužna. Razumem.
Lažem, možda jesam malo.
Ali... da nije tebe, i sve ove tuge... možda nikad ne bih uradila ovo što želim.
