Nedelja, April 13, 2014
Would you know my name, if I saw you in Heaven? Would it be the same?
Uđem u slavsku sobu, na spratu... gde smo kao klinci, najviše na svetu voleli taj 19. decembar, svake godine. Svi su nekako bili živi, i bili su tu. :)
Pradeda pokojni, deda... rodbina. Veseli. Pa se onda rodi brat, pa dve topke čokolada. Prvo su one počele da se smanjuju iz godine u godinu. Pa da se sedi.
U kući u kojoj sam provela detinjstvo, koja se godina orila, jer je uvek neko nagluv, pa se viče, deca pište, skaču, prevrću sve... ostalo je sve pusto... jedan krevet, na kom leži čovek koji nikad nije bio ništa manje od grdosije i ljudine nad ljudinama, i koji moli Boga samo da umre, da se ne muči više.
Jebem ti život ja, znaš?
Umorna sam. I boli me.
Neke se priče ponavljaju u krug. A ja bih samo vratila film unazad i bila srećna opet. Mala. I bezbrižna. Svet bi opet bio lep.
Tužno je.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Al' majku mu, što mora tako?
Gde sam žurila da odrastem? Što sam žurila da odrastem?
Rekli su da će biti teško. Nisu rekli da će biti ovoliko teško.
Taj čovek ostavlja iza sebe, porodicu koja ga obožava. Unuke. Kuću s imanjem. Igralište za decu. Uspomena i uspomena. Smeh. I ljubav koja nikad neće prestati.
Taj čovek, neće umreti, ni kad prestane da diše. Samo on više neće osećati bol.
Taj čovek mi je kao drugi otac. Ceo život.
Više ne mogu ni da plačem.
Slomljena sam odavno. Samo čekam da se raspadnem. Da me niko više ne sastavi.
Osjećam se isto. Pravi tekst u pravom trenutku. Slava mi je Sv.Nikola i odrasla sam u kući kao što je bila tvoja. Čitav život sam čekala da odrastem a sada kad sam počela da gubim ljude koji su me podizali da budem to što sam sad ja bih da se vratim i da zauvijek imam šest godina i budem na salvi kod babe i dede.
Baš to. Ne znam šta je teže u ovom trenutku.
Žao mi je što se osećaš isto tako. :)
