Četvrtak, Mart 06, 2014
"I wanna scream till the words dry out."
Za mesec dana tačno, biće opet šugav dan. Svi će nešto biti nasmejani oko mene, a ja ću se isto tako smeškati i biti "srećna"... pevaće mi "Danas nam je divan dan" i praviće mi palačinke, ili mafine, šta mi se bude jelo. Mama. :)
A ti opet nećeš biti tu. Niko neće biti tu.
Ne znam da li postoji osoba koja više mrzi svoje rođendane od mene. Svake godine se rasplačem kao kreten. Svake godine mi neko ko mi ludački znači, negde daleko. Svake godine koliko god ljudi da je tu, ja se osećam samo, i mrtvo, i prazno.
Neću ništa da pravim... apsolutno. Odneću kafu, čokoladu i sok na faks, mojima u atelje. I kraj.
Ne želim ništa, i neću ništa... ne treba mi. Dušu bih dala samo da mogu da te zagrlim taj dan. Taj jedan jedini dan... al' šta ti znaš o tome? Ništa. Naravno. :)
Od kako se deka razboleo opet, nakupilo se u meni gorčine i suza za narednih ne znam koliko...
svi ti datumi samo me podseti da vreme ide, da moji stare svaki dan, da se sve menja... da sam ja sve starija i starija... da mi život proleće nenormalnom brzinom. Da njega nema već četiri godine... da me pozove i da mi čestita rođendan. Da nikad više i neće. Da sam zaboravila kako mu zvuči glas... i boli me. Čini mi se, da nisi ni svestan koliko. Zapravo, i nisi.
Svi mi ovi dani dođu kao mučenje. Ustanem, kao da limun progutam ceo, nasmejem se i nateram sebe da ne prenosim drugima svoje negativno raspoloženje. :)
Da budem jaka i pričam, ma biće on dobro... kad pričam sa bakom... :)
Da kao neki đavo radim na fakultetu. :)
Nemam ja živaca za ovo... više.
Onda padne noć... ugasim svetla u sobi... uzmem gitaru i sviram do dva ujutru. A suza suzu stiže. I raspadnem se.
I reci mi, što da slavim rođendan? Što da slavim još jednu protraćenu godinu u životu? Šta imam da slavim koji Đavo...
