Ja bi' mog'o da mogu.

Jedan od onih dana kad me svaki delić tela toliko boli, da ne mogu da se pokrenem ni da ustanem iz kreveta. Jedan, od onih, kad mi na nervnoj bazi, krene pesak iz bubrega, želudac poludi a nokti nestaju jedan za drugim. A ja baš takva, sređujem stan do besvesti. Ili ne izlazim iz kreveta. A u međuvremenu, jedem slatkiše, i jedem samu sebe što jedem. E. Tako. :)
Srce mi se cepa kad shvatim da mi je osoba sa kojom sam odrasla u toliko lošem stanju a da ne mogu ništa da uradim da mu pomognem...osim da se sklonim po strani i da se pravim da je sve super i da hrabrim i njega i sebe da će sve da bude okej. 

Možda je sebično, ali za takve stvari nikad neću biti spremna.
Prošlo je pet godina kako mu se gubi svaki trag, svaki glas... svaki dodir. I plaši me. Ne želim da ustanem sutra i da shvatim da nema ni njega.
Man'te me se s tim više.
Može l' jedna osoba da mi ostane u životu? Mm? Može li?

Umorna sam.
Od sve. Najviše od toga što sam izgleda, svima, kao autobuska stanica... dođu, zaustave se na kratko, i odu. Retko kad navrate... obično me zaborave.
Umorna sam, od svojih kompleksa... i demona koji me proždiru svaki dan. Od toga što mi sa živcima puca i zdravlje, sasvim sigurno opet. Od toga što se plašim da se ne razbolim opet onako kako sam bila bolesna... ovaj put nemam mame da ide sa mnom u hitnu, ne daj Bože ako opet zaglavim kako sam. A na dobrom sam putu, ovako je počelo i prošli put.
I neću nikog da me sažaljeva. I da mi priča da će da bude bolje.
Ne želim da iko zna bilo šta. :)
Hoću samo da prestane sve. Ovog trenutka. Da opet budem zvrk, od pet, šest godina... da mi jedina briga bude da li ima nešto slatko.
A ne da li mi umire pred očima neko koga volim najviše na svetu...
da li si ti tu? da li je on dobro?
I da l' će me se setiti kad ode u Sloveniju...
Umorna sam.
I stvarno nemam živaca više. :)
Al' koga briga.
Tebe nije.
A nije ni mene više. :)