Petak, Mart 14, 2014
"Među stotinama ljudi fali mi tvoj osmeh ludi."
Ti si ono što ne prolazi. Ne znam kako, kad ni zašto sam te pustila da mi se ovako stručno zariješ u svaku poru... da me boliš i da praviš mazohistu od mene. Ne smeta mi. Nemam potrebu da te menjam, da te forsiram da budeš sa mnom, da se nadam i čemu... a opet, apsolutno živim za momenat kad ću sesti u bus i doći ponovo u tvoj mali grad, da te zagrlim, poljubim i umrem... da se pokupim i vratim nazad u svoj divni veliki prljavi grad.
Nedostaješ mi. Najstrašnije moguće mi nedostaješ. Smem u život da se kladim da nikad nikom ovako falio nisi. Osam meseci ti oko videla nisam. A još uvek te slutim i tražim u masi. Premrem u tramvaju svaki put kad mi se učini neko ko ti liči bar malo. A opet, niko kao ti.
Pišem. Slikam. Ćutim. Sviram. Čekam. Nesposobna za bilo šta.
Ne umem da te ne volim. Ne umem da te ne volim ovako i ovoliko. I svaki dan pronađem razlog više za takvo što. Ne znam kako i ne znam zašto.
Volim te toliko, da o tebi ne moram da govorim a pričam na glas očima, tako da me oni koji me poznaju do gole kože zagrle i kažu, da će sve to biti okej. A znam da neće. Tako... da ih čujem kako gutaju knedlu, kako mi pomažu da skupim poslednji dinar i dođem. Tako... da postoji samo jedna pesma koju kad čujem, srce počne da tutnji milion u sekundi, krv počne da mi vri, i opet je septembar, i opet je park, i opet je na klupi urezano "voli te zvrk".
Volim te tako, da sam nesposobna da se probudim i da ne pomislim na tebe. Tako da sam okrenula leđa i otišla od nekog s kim sam bila dve ipo godine, posle cela tri dana s tobom.
Volim te. Tako neobjašnjivo, nenormalno, nelogično, nepojmljivo. Celim bićem.
Toliko, da mi je koža tesna... kad mi nedostaješ kao noćas.
Nemam suza.
Srećna sam što postojiš. Što te znam. I što si srećan sam.
NIšta mi ne treba. Ništa ne tražim. I ništa ne očekujem.
Toliko te volim.
A katkad mi se čini da nikad neće svanuti.
