Subota, Februar 22, 2014
"Ostavio sam trag u telu tvom koji nikad, nikad neće da prođe. Ostavio sam prah u srcu tvom. Dođi ovo privedi kraju."
Nešto mi se nećeš. Ni ti, ni bilo ko. Nešto ceo dan nisam za ljude. Prvi dan od kako sam ovde, da nisam makla nikud iz stana. Apsolutno nigde. Ceo dan sam sređivala, spavala, i hm, plakala. Valjda me je stiglo. Ne znam.
Ponekad se zapitam, kad ću da prestanem da se osećam ovoliko mrtvo i kad ću zapravo da počnem da živim? Imam utisak da će ceo život da mi prođe dok ja čekam nešto da se desi. Ne znam... Nisam srećna, uopšte.
I ne znam zašto nisam. Osećam se odvratno. Kao da sam nezahvalna, šta već. A nisam. :) Samo sam umorna.
Nedostaje mi, užasno. Toliko da bih sad sela u autobus za BiH i otišla u pm, samo da ga vidim. A nemam para zapravo ni za menzu do kraja meseca, a kamoli za kartu do njega. :)
I ne znam. Glava me hronično boli. Samo spavam. Pokušavam da prespavam sve, a onda se probudim i slomim, kad shvatim da ništa time ne postižem.
Nedostaje mi onaj osećaj pripadanja. Ono kad šetam s njim... i završimo pored jezera... kad se popnem na krov muzeja a plašim se visine više nego ičeg... i držim njega za ruku čvrsto da siđem. :)
Što kaže Balašević... I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave a neke ne... i sve su vile, ma sve su kraljice... i sve su nevažne naspram nje. Katkad mi se čini da je jedina osoba koju sam sposobna da volim, i poslednja koju smem. Čak i da je ovde, ništa se ne bi promenilo. Vetar ne možeš da ukrotiš. A on je baš kao vetar. A ja ne želim da ga menjam, jer onda on ne bi bio on, i ništa od ovoga ne bi imalo smisla. :)
Grebem po žicama, stranicama knjiga, prevrćem dane... i sedim u sobi koja miriše na omekšivač ludački, jer se stvari suše u njoj.
A dan odmiče. Tačnije, već je i prošao. Kanim se da učim. :) Možda malo skrenem misli.
Nije zdravo biti ovoliko sam.
