Utorak, Februar 11, 2014
"Daš nekom sebe pa posle neće da te vrati." Amfibolije
Ja sam idiot. Kompletni. Koliko samu sebe umem da upropastim, to niko ne može.
Ja ne razumem, ali Boga mi ne razumem, kako UVEK ali uvek naletim na dečka kog je tamo neka kučka malo više zajebala, pa i kad se skontamo i sve bude super, u apsolutno svakom smislu, on dođe s pričom kako sam ja "divna, ali on nije za vezu" more marš bre više.
I uostalom, što sam ja samu sebe ubedila da meni treba muško u životu, nije mi jasno... Što sam pustila samu sebe da mi raspoloženjem diktira bilo ko osim sebe same? Nije mi jasno, apsolutno mi nije jasno!
Imam utisak da dok sama sa sobom ne naučim da ostanem SAMA, sasvim SAMA, nikad neću ni moći da se sredim. Ni da imam normalnu vezu. Niti bilo šta drugo.
:)
A znaš, sve to umori stvarno...
I iskreno, nisam fizički iscrpljena, koliko mi je psiha otišla u krasni. I to zbog čega? Zbog toga što se jedem, pa jedem, pa se jedem što jedem, pa jedem još više, pa se jedem još više, pa se tako to sve taloži i vrti u krug, i na kraju ja prsnem s mozgom načisto?
I samoj sebi tražim izgovore i opravdanja. Konstantno.
I mislim da sam ih iscrpela sve.
I ne znam dokle ću sama sa sobom ovako.
A imam neku potrebu da se trgnem, da odradim za sebe neke stvari malo, i da pošaljem u tri lepe SVE koji me čine ovoliko hronično nadrndanom i hladnom i nervoznom. :)
I mislim da je trenutak da to uradim.
Počela sam od parfema, malog, u znak početka. I čaja za redukovanje kilaže, kao, nekog. I dijete. Hm. Možda i stignem negde ovaj put. Sama, hvala lepo.
Odlično sam, hvala što ne pitaš.
Hvala što ne postojiš.
Nemoj ni da se pojavljuješ, ako pomišljaš da ćeš i ti da me zajebeš.
Možeš u tri lepe da se nosiš, već sad.
Pa tako.
