"Javi se, pojavi se... i dodaj svetu malo boje. Čudo moje."
Pojavi se tako ni od kuda, neka luda, koja mi se unese u facu i kaže JE L' TI SE PLAČE? AJDE, PLAČIII!!! Pa mi probudi inat, za tri života, taman... da joj tresnem u facu, sa sve osmehom, neću hvala! Nisu mi jasni ti ljudi Boga mi mog. Al' nešto me i briga više da čak i pokušavam da ih shvatam.
Ovih sam dana, k'o i ovo vreme. Na momente, savršeno, na momente, kao da me je Dunav izbacio na obalu i nastavio svojim tokom. Nisam svesna da ga nema više. Da je otišao. Da.. neće da se vrati. U trenutku jesam, u sledećem nisam. Čudno mi je. Užasno mi je čudno. Nedostaje mi. A opet, gledam... I sećam se reči, Gde god da je, to što plačeš, boli ga više nego bilo šta... pa se smirim. Pa u krug. Ne znam.
U ponedeljak je otvaranje izložbe... biće mi izložen rad. I drma me trema... i sva sam nešto. Smešna sama sebi otprilike koliko sam se unervozila. A ne znam što.
Prija mi ovo što sam ostala u stanu danas... imam vremena da sredim sve. Da se smirim. I da napunim baterije za sve što sledi sad. :)
Negde sam samoj sebi zacrtala da mogu ja to. Zbog njega, zbog sebe, zbog mame... zbog svega.
Nikog neće biti briga sutra da li sam ja izgubila nekog ili nisam... i da li me nešto boli ili ne. Niti treba da ga bude. Sažaljenje mi ne treba. Treba mi samo dva tri dana, da se sastavim... i da guram dalje.
Bićeš ponosan na mene. Dala sam ti reč. :)
Al' zato mora da se radi.
A ti si tu. S leve strane.
Moj leptiru žuti, najdraži.
"Laku noć...tugo."
U tri i dvadeset, 25. aprila ove godine... jedna duša, otišla je da se odmori. Jedan čovek s kojim smo odrasli, kog smo voleli, kog smo poštovali i kog ćemo se sećati samo po lepom... okupio je preko 200 ljudi za jedan dan.
Jedan leptir, žuti, čitavo opelo preleto je, sleteo na sliku, na tatinu glavu ao nda na barjak iza mene... i posle iznad brata. Taj je isti preleteo celu povorku na putu do groblja. Ceo život se brinuo o svima nama, i valjda je nastavio to i dalje da radi.
Nedostaje mi. Užasno. Katkad imam utisak kad se zagledam u ovu fotografiju da će svakog momenta izaći. Nema te tablete za smirenje ili nečeg što ovo može da ublaži bar malo...
Nikad mu nisam rekla koliko ga volim. A volela sam ga više od svega na svetu. Nikad nisam umela da uzvratim lepo kako dolikuje poljubac preko telefona... Nikad nisam. Ne znam čak ni da li je znao. A tako se nadam da jeste.
S onim kovčegom meni su zakopali srce dole.
Deda, deko, gilence pilence naše... znam da ne možeš da pročitaš ovo...ali. Izvini ako smo te povredili nekad nečim. Sam Bog zna koliko smo te voleli, koliko te volim, i koliko ćeš da nam nedostaješ tek. Ja ne umem da shvatim, ne želim da shvatim i neću da shvatim da te nema. Ne može da te nema. Računam da si otišao na put i da se vraćaš. Hiljadu pitanja mi se mota po glavi a nemam odgovor na njih... Duša me boli što si otišao gladan i žedan... izmučen. Duša me boli što nisam mogla ništa da uradim da ti pomognem. Mnogo te volim.
I uvek ćeš biti tu. I nema tih suza koje mogu da isplačem da lakše prođe... i nema toga što ne bih uradila da mogu da te vidim i zagrlim još jednom bar.
Počivaj u miru.
A za mene ne brini. Obećavam ti, neću zapustiti faks. Samo zbog tebe, idem u ponedeljak an predavanja jer znam da bi bio ljut da ne odem. Evo, idem. I biću dobra. Slušaću moje.
A ti uživaj. Gledaj da im ispopravljaš gore sve što znaš haha... :)
Ne može da te nema.
Bože dragi, ako postojiš, besna sam na tebe. BESNA. I ne volim te. Al' te preklinjem, čuvaj ga. Mi ćemo baku. I dalje ruke od nje.
Laku noć Gilence Pilence.
Voli te tvoje lubenče.
Nadam se da te bar tamo ništa ne boli.
"Nekad sam htela, nisi smeo. Koga briga sad?"
Možda i nemam nikog zato što sam zahtevna, a možda nisam zahtevna zapravo. Iskreno, fale mi gužve, žurke, smeh, pijančenje, smejanje, glupiranje, mladost. Sa dvadeset godina, osećam se kao da imam 90. I verujem da se neki ljudi koji imaju 90 osećaju daleko mlađe i svežije od mene. Jebiga. S takvim kartama igram trenutno, a opšte je poznato svakom ko me zna da nemam sreće ni u njima, ni u ljubavi... ni u čemu manje više.
Sramota me je da izađem i da se provedem u ovakvoj situaciji. A drugo, nisam u stanju da izađem i da se provedem kad non stop razmišljam o mojima i o celoj gužvi koja se dešava...
Treće... koliko mi jeste do toga na momente, toliko i nije. Lakše mi je da se zavučem u svoju sobu kao miš, i da grickam dane... da ćutim... da se smirim.
Osećam se kao ljuska od čoveka. Ne umem više ni da se rasplačem. Ne umem da izbacim iz sebe sve što se taloži. Ne umem ništa. Osećam se prazno. Mrtvo. Nikakvo. I nema nikog. A nema, zato što sam toliko navikla da grizem sama sve, da sad kad mi se neko i približi ja automatski pokažem zube, bezveze... i tog nekog oteram. Ko god on bio. Krivo mi je zbog toga.
JEdnostavno, nisam u stanju da verujem nekom, da se vežem za nekog i da dozvolim sebi da me još neko razočara.
A nekad, kad vidim sve one nasmejane i zagrljene parove na ulici.. a valjda imam radar za njih i primećujem samo tako, te neke stvari, pojave, ljude... koje mi fale... otvori mi se ona crna rupa u grudima... poželim da me neko samo zagrli, da ćuti, i da me pusti da se isplačem i smirim. Fali mi zagrljaj u kom mogu da oćutim... da prebolim... i da se rodim opet.
Fali mi osećaj da je nekom stalo do mene, da negde pripadam.
Ne ovo.
Osećam se k'o lutalica... taman ti neko vikne "cukiii cuki" a onda se uplaši u momentu kad priđeš, i oteraš ga. Do te mere... da posle laješ i režiš na sve.
E. Baš tako.
Ako je to što mi treba i to što želim, mnogo, i prezahtevno... dabogda satrulila u ovoj sobi, iza ove zavese, sama. Briga me.
TO što želim, ne znači da ne mogu bez toga.
Niko meni njega neće da izleči i oživi sutra. Niko neće da odboli to što boli moje i mene. Niko ništa ne može da promeni. Ali... neko, ko može da bude tu, samo da "bude", nije. I neće.
Neću ni ja.
Raspadam se,
hvala što ne pitaš.
"Izmišljam bajku, čudnu naopaku uspavanku, da od nje budna ostane."
Ponekad pomislim da je bolje da zaspi... nego da trpi sav ovaj teror. Pa mi bude krivo. Ne znam šta je teže. Gledati njega kako se kida. Gledati njih kako se kidaju oko njega. Čuvati sve u sebi, a biti apsolutno nemoćan da promeniš bilo šta.
Sve češće mi se vraćaju slike kad sam bila mala. Deda i ja. Dve kolege. hahah... ej :)
Zavučem se na stepeničice kod njega u radionicu pa pravim krš. Sedim i pričam kako imam muža koji neće da me sluša i ćerku koju vodim u Čačak da kupimo jaja... pa me vodi na brdo da se sankamo... pa me prevrne u šanas pored, pa trčkam za njim i psujem ga, a on ne provali da sam pala... hahhaha.. pa mu se zavučem u vreću, i čekam da mi priča basne... a on zatrokira na pola, prispava mu se, pa ga budim, buškam, ina kraju ja ispričam njemu pa zaspimo. :)
Bilo je i toga da mu bude dosadno, ja budem nemirna, pa on dok radi strpa mene u onu nosiljku za prasiće za traktor... imam negde i snimak :)...
Kakvo detinjstvo sam ja imala pored tog čoveka, nešto je što niko ne može da mi oduzme i zameni. Teško mi je da vidim čoveka koji je ceo život bio takva ljudina i gromada... kako se topi i nestaje svakog dana.
Obećala sam sebi da ću ga pamtiti po dobrom, jer po lošem i da hoću, nemam.
Svet je bio jedno veliko igralište kad su mama i tata, i baka i deka bili heroji mog sveta... kad su oni bili ti koji sve probleme reše i koji me čuvaju. Kad ništa nisam znala... i kad sam uživala u svakom danu. A vreme je tako odletelo...
Krivo mi je što neće imati priliku da upozna moju decu jednog dana. I što neće moći s njima da bude makar ni delić onog što je bio sa mnom.
Ja sam svog pradedu obožavala. A taj je tek bio za priču. :)
Umorna sam. Ne smem ni da pomislim kako je njemu.
I krivo mi je. Užasno mi je krivo.
A sramota me je.
On leži, i ćuti. Ne progovara. Katkad kaže šta da uradimo za njega... i šuška. Ne znam odakle crpi energiju, ali sam ponosna na njega.
I nekako, lakše mi je da se vodim onim... da ljudi umiru kad umre sećanje na njih.
Što se mene tiče, taj će dekica biti besmrtan. :)
Razočarana.
Iskreno, do skoro mi nisu bili jasni Srbi koji sami ne vole zemlju iz koje su. Što sam starija, sve se više grozim nekih stvari... i da nemam porodicu ovde, otišla bih bez razmišljanja prvom prilikom. Gledam veliki deo svog društva kako je otišao što u Ameriku, što u Kinu, što u Sloveniju, što još dalje... i uživaju. :)
Divim im se na hrabrosti.
Ogorčena sam na ovu zemlju. Iskreno.
Muka mi je od nas samih.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj mladom romskom paru sa bebom NIKO neće da ustane u jebenom šinobusu. Naravno da sam ustala. :) Zar nije lakše meni sa dvadeset da stojim? Nego njima sa bebcem? Gade mi se ljudi koji su me gledali ispod oka kad sam ustala i rekla da sednu na moje mesto, da nemam ništa protiv, a onda zalepila dupe za itison na podu i spremala ispit ostatak puta. Muka mi je od onih što ne znaju šta će sa parama, pa kao, ajde da se kurčimo malo. Muka mi je, što to isto malo dete, ide čisto, a nema patičice da obuje, dok se klinka od pet godina na sedištu iza kurči zato što ima tablet, deda vadi hiljadarku i kupuje milku isto tako malom i razmaženom derištu koje pored vaspiatnja prošlo nije, majka to dvoje sa sve pirsingom iznad gornje usne i izblajhanom belom kosom diže noge na sedište prekoputa i čita neke "magazine", i savršeno je boli kurac za sve. A za tu decu otprilike, najviše.
Muka mi je što moram da insistiram kod očnog da mi urade širenje zenice, jer tvrde da dobro vidim, a ne vidim... pa kad se smiluju posle pet meseci, utvrde da imam i cilindar i da mi je dioptrija pogoršana, te da moram da nosim naočare non stop.
Gadi mi se devojka koja je moje godište, koja se vucara sa kojekakvim matorim spodobama iz koristi.
Gadi mi se što do lekara moraš da dođeš preko veze, jer bez obzira što je on tamo položio Hipokratovu zakletvu, ako uopšte zna i sam šta je to, on NEĆE da primi pacijenta kako treba.
Gadi mi se što su mi živog dedu otpisali, i nisu hteli da mu pomognu, a mogli su.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj su na vlasti sve moj do moga. I svi jedu govna i svi obećavaju kule i gradove, a na kraju uvek ispušimo.
Da nam neko sve preuredi, renovira, sredi i da na dlanu i da nam kaže, to vam je što vam je do daljnjeg, čuvajte, il' nećete imati, mi smo stoka, sve bismo sjebali i porušili u roku od nedelju dana plafon.
Koja je to zemlja u kojoj se ocene, diplome, lečenje i sve drugo moguće i nemoguće dobija preko kreveta i preko novčanika?
Gde je tu obraz? Gde je sram? Gde je ponos?
Kakvi smo to ljudi majku?
Sramota me je što sam Srpkinja.
Sramota me je što živim u zemlji u kojoj možeš da se ponosiš samo time što je Novak Đoković rođen tu gde jeste. :)
E, na to smo spali.
Kapa dole, onoj šačici poštenih, čestitih i dobrih ljudi.
I svima je parola, šta ja sam mogu tu...?
Pa ti sam, dušo, ništa.
Al' ti, ja, još neko, pa još neko... ehej. :)
A na kraju, svako se samo spakuje, i ode.
Za bolje i nismo, kad smo stoka.
Bruka i sramota.
Would you know my name, if I saw you in Heaven? Would it be the same?
Uđem u slavsku sobu, na spratu... gde smo kao klinci, najviše na svetu voleli taj 19. decembar, svake godine. Svi su nekako bili živi, i bili su tu. :)
Pradeda pokojni, deda... rodbina. Veseli. Pa se onda rodi brat, pa dve topke čokolada. Prvo su one počele da se smanjuju iz godine u godinu. Pa da se sedi.
U kući u kojoj sam provela detinjstvo, koja se godina orila, jer je uvek neko nagluv, pa se viče, deca pište, skaču, prevrću sve... ostalo je sve pusto... jedan krevet, na kom leži čovek koji nikad nije bio ništa manje od grdosije i ljudine nad ljudinama, i koji moli Boga samo da umre, da se ne muči više.
Jebem ti život ja, znaš?
Umorna sam. I boli me.
Neke se priče ponavljaju u krug. A ja bih samo vratila film unazad i bila srećna opet. Mala. I bezbrižna. Svet bi opet bio lep.
Tužno je.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Al' majku mu, što mora tako?
Gde sam žurila da odrastem? Što sam žurila da odrastem?
Rekli su da će biti teško. Nisu rekli da će biti ovoliko teško.
Taj čovek ostavlja iza sebe, porodicu koja ga obožava. Unuke. Kuću s imanjem. Igralište za decu. Uspomena i uspomena. Smeh. I ljubav koja nikad neće prestati.
Taj čovek, neće umreti, ni kad prestane da diše. Samo on više neće osećati bol.
Taj čovek mi je kao drugi otac. Ceo život.
Više ne mogu ni da plačem.
Slomljena sam odavno. Samo čekam da se raspadnem. Da me niko više ne sastavi.
"I sve se polako topi, topi u ništa."
Nema pakla kao što je tvoj pakao,
nijedan se ne može porediti,
dok se previjaš u čaršavima noću,
dupe ti se smrzava,
tvoj um gori,
sve je tako glupo, glupo,
dok si okovan u svom jadnom telu i
svom jadnom životu
i sve se polako topi, topi
u ništa.
Zanima me da l' ću jednom uspeti da nateram sebe da prestanem da jedem, da počnem da radim nešto sa svojim životom, i da spremim ispite konačno.
Spavam. Dan i noć. Ništa drugo ne radim.
Katkad mi se čini da samo u snu pobegnem od svega, i onda se probudim i skontam da ništa nisam stigla da uradim... izbedačim se još više, pa ajmo u krug.
:)
Nemam više ni čim da plačem. Ni čim da se smejem.
Ništa.
Ljuska sam. Pregažena.
Ništa drugo.
I čekam da mi telefon zazvoni, da umrem lepo. S njim.
Ponekad noću, dok spava grad...
Ne volim svoj rođendan.
Sela sam na ljuljašku ispred kuće, na onu na kojoj sam i odrasla... malo mi je bilo mala... nije smetalo... ljuljala sam se, isplakala, ispričala sama sa sobom, i vratila se nazad. Pa ujutru put pod noge za Beograd.
Plašim se.
Plašim se da ga neće biti sledećeg vikenda kad dođem ovde... plašim se da nikad niko neće da me oslovi sa mama. Plašim se da ću popadati sve ispite... da ću izgubiti još nekog u životu. Da ništa neće da bude kao pre...
Plašim se da mi život ne prođe a da ništa ne uradim s njim.
Plašim se da zavolim nekog.
Plašim se koliko me je otkinulo danas kad me je pozvao iz druge države, i pevao mi pjesmu za rođendan... jer kaže, to je nekako iskrenije nego da mi kuca poruku... :)
Plašim se što bih dušu prodala za kartu do njega, da ga vidim, da ga zagrlim i da ga poljubim samo još jednom... pa makar nikad više.
Plašim se koliko sam neorganizovana i sluđena. Koliko nisam uradila ništa do sad. Koliko... koliko je brzo prošlo dvadeset godina... i ono bezbrižno i tiho doba. Plaši me koliko nemam nikog.
Ne volim svoj rođendan. Otplačem svaki. Prvo se smejem, onda ridam. Umrem dva tri puta, pa se vratim sebi.
Samo sebi se uvek i vratim... nemam kome, odavno.
Ne znam ni da l' sam kad imala.
Nedostaješ mi.
Ludački mi nedostaješ.
I volim te.
Još uvek te volim.
Još luđe te volim.
A ti tako lepo pojma nemaš o tome.
Budalo jedna.
Srećan mi rođendan.
Hvala bogu pa prođe.
