Ponekad noću, dok spava grad...
Ne volim svoj rođendan.
Sela sam na ljuljašku ispred kuće, na onu na kojoj sam i odrasla... malo mi je bilo mala... nije smetalo... ljuljala sam se, isplakala, ispričala sama sa sobom, i vratila se nazad. Pa ujutru put pod noge za Beograd.
Plašim se.
Plašim se da ga neće biti sledećeg vikenda kad dođem ovde... plašim se da nikad niko neće da me oslovi sa mama. Plašim se da ću popadati sve ispite... da ću izgubiti još nekog u životu. Da ništa neće da bude kao pre...
Plašim se da mi život ne prođe a da ništa ne uradim s njim.
Plašim se da zavolim nekog.
Plašim se koliko me je otkinulo danas kad me je pozvao iz druge države, i pevao mi pjesmu za rođendan... jer kaže, to je nekako iskrenije nego da mi kuca poruku... :)
Plašim se što bih dušu prodala za kartu do njega, da ga vidim, da ga zagrlim i da ga poljubim samo još jednom... pa makar nikad više.
Plašim se koliko sam neorganizovana i sluđena. Koliko nisam uradila ništa do sad. Koliko... koliko je brzo prošlo dvadeset godina... i ono bezbrižno i tiho doba. Plaši me koliko nemam nikog.
Ne volim svoj rođendan. Otplačem svaki. Prvo se smejem, onda ridam. Umrem dva tri puta, pa se vratim sebi.
Samo sebi se uvek i vratim... nemam kome, odavno.
Ne znam ni da l' sam kad imala.
Nedostaješ mi.
Ludački mi nedostaješ.
I volim te.
Još uvek te volim.
Još luđe te volim.
A ti tako lepo pojma nemaš o tome.
Budalo jedna.
Srećan mi rođendan.
Hvala bogu pa prođe.
