"Nekad sam htela, nisi smeo. Koga briga sad?"
Možda i nemam nikog zato što sam zahtevna, a možda nisam zahtevna zapravo. Iskreno, fale mi gužve, žurke, smeh, pijančenje, smejanje, glupiranje, mladost. Sa dvadeset godina, osećam se kao da imam 90. I verujem da se neki ljudi koji imaju 90 osećaju daleko mlađe i svežije od mene. Jebiga. S takvim kartama igram trenutno, a opšte je poznato svakom ko me zna da nemam sreće ni u njima, ni u ljubavi... ni u čemu manje više.
Sramota me je da izađem i da se provedem u ovakvoj situaciji. A drugo, nisam u stanju da izađem i da se provedem kad non stop razmišljam o mojima i o celoj gužvi koja se dešava...
Treće... koliko mi jeste do toga na momente, toliko i nije. Lakše mi je da se zavučem u svoju sobu kao miš, i da grickam dane... da ćutim... da se smirim.
Osećam se kao ljuska od čoveka. Ne umem više ni da se rasplačem. Ne umem da izbacim iz sebe sve što se taloži. Ne umem ništa. Osećam se prazno. Mrtvo. Nikakvo. I nema nikog. A nema, zato što sam toliko navikla da grizem sama sve, da sad kad mi se neko i približi ja automatski pokažem zube, bezveze... i tog nekog oteram. Ko god on bio. Krivo mi je zbog toga.
JEdnostavno, nisam u stanju da verujem nekom, da se vežem za nekog i da dozvolim sebi da me još neko razočara.
A nekad, kad vidim sve one nasmejane i zagrljene parove na ulici.. a valjda imam radar za njih i primećujem samo tako, te neke stvari, pojave, ljude... koje mi fale... otvori mi se ona crna rupa u grudima... poželim da me neko samo zagrli, da ćuti, i da me pusti da se isplačem i smirim. Fali mi zagrljaj u kom mogu da oćutim... da prebolim... i da se rodim opet.
Fali mi osećaj da je nekom stalo do mene, da negde pripadam.
Ne ovo.
Osećam se k'o lutalica... taman ti neko vikne "cukiii cuki" a onda se uplaši u momentu kad priđeš, i oteraš ga. Do te mere... da posle laješ i režiš na sve.
E. Baš tako.
Ako je to što mi treba i to što želim, mnogo, i prezahtevno... dabogda satrulila u ovoj sobi, iza ove zavese, sama. Briga me.
TO što želim, ne znači da ne mogu bez toga.
Niko meni njega neće da izleči i oživi sutra. Niko neće da odboli to što boli moje i mene. Niko ništa ne može da promeni. Ali... neko, ko može da bude tu, samo da "bude", nije. I neće.
Neću ni ja.
Raspadam se,
hvala što ne pitaš.
