"Javi se, pojavi se... i dodaj svetu malo boje. Čudo moje."
Pojavi se tako ni od kuda, neka luda, koja mi se unese u facu i kaže JE L' TI SE PLAČE? AJDE, PLAČIII!!! Pa mi probudi inat, za tri života, taman... da joj tresnem u facu, sa sve osmehom, neću hvala! Nisu mi jasni ti ljudi Boga mi mog. Al' nešto me i briga više da čak i pokušavam da ih shvatam.
Ovih sam dana, k'o i ovo vreme. Na momente, savršeno, na momente, kao da me je Dunav izbacio na obalu i nastavio svojim tokom. Nisam svesna da ga nema više. Da je otišao. Da.. neće da se vrati. U trenutku jesam, u sledećem nisam. Čudno mi je. Užasno mi je čudno. Nedostaje mi. A opet, gledam... I sećam se reči, Gde god da je, to što plačeš, boli ga više nego bilo šta... pa se smirim. Pa u krug. Ne znam.
U ponedeljak je otvaranje izložbe... biće mi izložen rad. I drma me trema... i sva sam nešto. Smešna sama sebi otprilike koliko sam se unervozila. A ne znam što.
Prija mi ovo što sam ostala u stanu danas... imam vremena da sredim sve. Da se smirim. I da napunim baterije za sve što sledi sad. :)
Negde sam samoj sebi zacrtala da mogu ja to. Zbog njega, zbog sebe, zbog mame... zbog svega.
Nikog neće biti briga sutra da li sam ja izgubila nekog ili nisam... i da li me nešto boli ili ne. Niti treba da ga bude. Sažaljenje mi ne treba. Treba mi samo dva tri dana, da se sastavim... i da guram dalje.
Bićeš ponosan na mene. Dala sam ti reč. :)
Al' zato mora da se radi.
A ti si tu. S leve strane.
Moj leptiru žuti, najdraži.
