Razočarana.
Iskreno, do skoro mi nisu bili jasni Srbi koji sami ne vole zemlju iz koje su. Što sam starija, sve se više grozim nekih stvari... i da nemam porodicu ovde, otišla bih bez razmišljanja prvom prilikom. Gledam veliki deo svog društva kako je otišao što u Ameriku, što u Kinu, što u Sloveniju, što još dalje... i uživaju. :)
Divim im se na hrabrosti.
Ogorčena sam na ovu zemlju. Iskreno.
Muka mi je od nas samih.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj mladom romskom paru sa bebom NIKO neće da ustane u jebenom šinobusu. Naravno da sam ustala. :) Zar nije lakše meni sa dvadeset da stojim? Nego njima sa bebcem? Gade mi se ljudi koji su me gledali ispod oka kad sam ustala i rekla da sednu na moje mesto, da nemam ništa protiv, a onda zalepila dupe za itison na podu i spremala ispit ostatak puta. Muka mi je od onih što ne znaju šta će sa parama, pa kao, ajde da se kurčimo malo. Muka mi je, što to isto malo dete, ide čisto, a nema patičice da obuje, dok se klinka od pet godina na sedištu iza kurči zato što ima tablet, deda vadi hiljadarku i kupuje milku isto tako malom i razmaženom derištu koje pored vaspiatnja prošlo nije, majka to dvoje sa sve pirsingom iznad gornje usne i izblajhanom belom kosom diže noge na sedište prekoputa i čita neke "magazine", i savršeno je boli kurac za sve. A za tu decu otprilike, najviše.
Muka mi je što moram da insistiram kod očnog da mi urade širenje zenice, jer tvrde da dobro vidim, a ne vidim... pa kad se smiluju posle pet meseci, utvrde da imam i cilindar i da mi je dioptrija pogoršana, te da moram da nosim naočare non stop.
Gadi mi se devojka koja je moje godište, koja se vucara sa kojekakvim matorim spodobama iz koristi.
Gadi mi se što do lekara moraš da dođeš preko veze, jer bez obzira što je on tamo položio Hipokratovu zakletvu, ako uopšte zna i sam šta je to, on NEĆE da primi pacijenta kako treba.
Gadi mi se što su mi živog dedu otpisali, i nisu hteli da mu pomognu, a mogli su.
Gadi mi se što živim u zemlji u kojoj su na vlasti sve moj do moga. I svi jedu govna i svi obećavaju kule i gradove, a na kraju uvek ispušimo.
Da nam neko sve preuredi, renovira, sredi i da na dlanu i da nam kaže, to vam je što vam je do daljnjeg, čuvajte, il' nećete imati, mi smo stoka, sve bismo sjebali i porušili u roku od nedelju dana plafon.
Koja je to zemlja u kojoj se ocene, diplome, lečenje i sve drugo moguće i nemoguće dobija preko kreveta i preko novčanika?
Gde je tu obraz? Gde je sram? Gde je ponos?
Kakvi smo to ljudi majku?
Sramota me je što sam Srpkinja.
Sramota me je što živim u zemlji u kojoj možeš da se ponosiš samo time što je Novak Đoković rođen tu gde jeste. :)
E, na to smo spali.
Kapa dole, onoj šačici poštenih, čestitih i dobrih ljudi.
I svima je parola, šta ja sam mogu tu...?
Pa ti sam, dušo, ništa.
Al' ti, ja, još neko, pa još neko... ehej. :)
A na kraju, svako se samo spakuje, i ode.
Za bolje i nismo, kad smo stoka.
Bruka i sramota.
