"What am I darling, a boy you can fear, or your biggest mistake?"
Nekad imam utisak da noć nikad neće da se završi. A samo što je počela. Da će tako da me kruni kao miš, ko zna do kad. Pogotovo kad sam gladna, a u frižideru je ostalo još 10 jaja, od kojih mi je apsolutno muka, jer ih jedem svaki dan. Al' kontam, studentski život, bla bla. Nisam pojma imala o čemu ti ljudi pričaju dok nisam počela da živim sama.
Nešto sam danas, i ovih dana inače, u minusu s raspoloženjem. Pogotovo od kako mi je rekao da nije za ljude, za društvo i bilo šta... i da neće skoro da ga prođe. Možda sam ja sebična, ali takvo ponašanje smatram sebičnim.
Mene ljudi generalno ne shvataju ozbiljno, zato što sam uvek nasmejana. A ja ne shvatam njih. I ne želim da ih shvatim. Onog momenta, kad bih prestala da se smejem, suze bi mi same krenule... bukvalno, same od sebe. Dešavalo se. Zato nikad i ne skidam osmeh. Drugo, zašto bih se ja prema nekom ponašala kao kreten i zašto bih gurala ljude od sebe ako meni nije dobro? :)
Nema razloga za takvo što.
Deda mi je bolestan. Moji su u haosu zbog mog faksa i finansija, ne izlaze iz problema. Ja sam se ugojila deset kila. Baka traumira oko deke. Sa rođenim stricem ne komuniciram. Nedostaje mi sestrica više nego išta. Sama sam ovde. Apsolutno sama. Trpim raznorazne provokacije svako malo. Gubim živce, ako ih već nisam pogubila. Ne znam odakle uporno vadim nove za kidanje, najiskrenije... :)
al' ono... idemo dalje. Što to mora da zna svako? Što to mora da se vidi na meni? Je l' se vidi na Njoj, da otac maltretira i nju i njenu majku? Da joj ne da da ide kući vikendom? Da je vređa? da ih ponižava? Ne vidi se. Ko sam ja, sa svojim mizernim problemima, u odnosu na njene, da se oglašavam onda?
Zašto su ljudi toliko jebeno sebični?
Razmišljam, da se aktiviram zaista malo...
malo više. Da spremim rukopis za tu knjigu...
pa da pokušam, pa šta bude.
I neuspeh je deo odrastanja i svega. I ko zna zašto je to dobro uostalom... :)
I sve ja tako lepo fino, smislim... samo noć nikako da prođe.
Ne slutiš kako bih slatko dala sve što imam, da skupim pare, da sednem u bus, i da dođem samo da te zagrlim. Pa nek' se sruši svet. Nek' umrem, tu na licu mesta. Šta bilo. Ne tiče me se. Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Koliko mi značiš. I koliko te volim. Budalo jedna.
Ovo, traženje tebe u drugima mi ne ide kao što sam htela da ide.
"Ostavio sam trag u telu tvom koji nikad, nikad neće da prođe. Ostavio sam prah u srcu tvom. Dođi ovo privedi kraju."
Nešto mi se nećeš. Ni ti, ni bilo ko. Nešto ceo dan nisam za ljude. Prvi dan od kako sam ovde, da nisam makla nikud iz stana. Apsolutno nigde. Ceo dan sam sređivala, spavala, i hm, plakala. Valjda me je stiglo. Ne znam.
Ponekad se zapitam, kad ću da prestanem da se osećam ovoliko mrtvo i kad ću zapravo da počnem da živim? Imam utisak da će ceo život da mi prođe dok ja čekam nešto da se desi. Ne znam... Nisam srećna, uopšte.
I ne znam zašto nisam. Osećam se odvratno. Kao da sam nezahvalna, šta već. A nisam. :) Samo sam umorna.
Nedostaje mi, užasno. Toliko da bih sad sela u autobus za BiH i otišla u pm, samo da ga vidim. A nemam para zapravo ni za menzu do kraja meseca, a kamoli za kartu do njega. :)
I ne znam. Glava me hronično boli. Samo spavam. Pokušavam da prespavam sve, a onda se probudim i slomim, kad shvatim da ništa time ne postižem.
Nedostaje mi onaj osećaj pripadanja. Ono kad šetam s njim... i završimo pored jezera... kad se popnem na krov muzeja a plašim se visine više nego ičeg... i držim njega za ruku čvrsto da siđem. :)
Što kaže Balašević... I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave a neke ne... i sve su vile, ma sve su kraljice... i sve su nevažne naspram nje. Katkad mi se čini da je jedina osoba koju sam sposobna da volim, i poslednja koju smem. Čak i da je ovde, ništa se ne bi promenilo. Vetar ne možeš da ukrotiš. A on je baš kao vetar. A ja ne želim da ga menjam, jer onda on ne bi bio on, i ništa od ovoga ne bi imalo smisla. :)
Grebem po žicama, stranicama knjiga, prevrćem dane... i sedim u sobi koja miriše na omekšivač ludački, jer se stvari suše u njoj.
A dan odmiče. Tačnije, već je i prošao. Kanim se da učim. :) Možda malo skrenem misli.
Nije zdravo biti ovoliko sam.
Won't you dance with me, in my world of fantasy? (:
Hm. Zanimljivo mi je kako se sve promeni dok trepneš, a da često to nešto ne primetiš. Da mi je neko pričao da ćeš posle svega da mi se pojaviš na vratima, opet... ja mu ne bih verovala. :) I ako sam negde u sebi znala da će to opet da se desi.
Nešto sam večeras, umorna. Danas. Inače. Ne znam... zavalila sam se u krevet, uzela gitaru, i svirala dok mi prsti nisu otpali. Jagodice na levoj ruci me satiru od bola dok kucam ovde, koliko sam ih uništila žicama. :) I nije mi žao. Nekako je, izašlo sve što je trebalo. Isparilo. Dobro sam... :)
Nije mi stalo. Ili mislim da mi nije stalo, ne znam. Ali je dobro, kako god okreneš. :)
I sad odoh polako da čitam istoriju umetnosti i da odmaram mozak ^^
sama sa sobom.
Možda i nije tako loše biti sam.
Ovo je jedan od onih dana, kad ljude ne moguuu nešto.
"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."
Smatram da 14. februar postoji samo da bi se mi, koji nemamo nikog, osećali još jadnije, jer isto tako tvrdim, da ako imaš nekog, taj neko treba da te voli i poštuje i da ti čini da budeš svestan toga i osetiš to SVAKOG DANA, i to ne materijalno, nego u svakom smislu.
Ljigave su mi postale sve patetične komedije, romanse, filmovi bilo čemu slični tome. Prozrem na početku ko će s kim šta, i prekinem. Smori me. A sjebe me psihički.
Ja sam od onih što se svi sa njima druže. ;) Valjda sam zato operisana i od romantike, i od bilo čega sličnog. Ja sam od onih koji su svakog 14. sami. Od onih što ne podnose ni one koji blebeću o tom danu, ni one koji pljuju po onima koji blebeću, i tako u krug.
Ja sam od onih, što izvise svakog 14. pogotovo ako je vikend, i koji ostanu kući, jer svako u društvu ima nekog, a ja budem crna ovca :).
A znaš kako, i za to me baš briga.
Kad vidim njih sretne, stvarno sretne, meni je srce puno.
I nikad mi neće biti jasni ljudi koji dozvole sebi da ih ljubomora truje. Ja te pokušaje ljudskih bića ne smatram ljudima. To nisu ljudi, to su govna.
Ja sam od onih, što kupe sami sebi limenku piva, paklicu cigareta, zavale se u svoju sobu, dignu noge na sto, sviraju gitaru ili pišu dok ruke ne pootpadaju obe. Ja sam od onih što su toliko dugo sami, da sve ređe mogu da zamisle nekog pored sebe. Ja sam od onih, koji ne veruju. Jer nemaju razlog. A nemaju ni u šta. Od onih što ih s vremena na vreme zaboli tako, i stigne... al' su u suštini prestali da se samosažaljevaju. Od onih, što se smeju, i što ih retko ko smatra ozbiljnim. Od onih, što ne šire svoja sranja drugima... jer ih se ne tiču. Od onih što kad pitaju: "Kako si?" stvarno žele da znaju i da ti pomognu ako mogu, makar i slušanjem.... od onih, što nikad ne čuju to pitanje. I ne žele da ga čuju.
Ja sam od onih, bezbroj ali.
Ja sam od onih umornih.
I tužnih. A opet srećnih. Večito kontradiktornih.
Vidiš, kad me je pitao koja je moja romantična fantazija... ja nisam znala šta da kažem. Kontam da je nemam. A onda sam ukapirala... da sam guska, slična milionima guski. Da bih čini mi se, pola života dala, da mi se pojavi na vratima... sad... sutra... kad god bukvalno... da me zagrli i da mi kaže da ne želi da se druži sa mnom, nego da me želi pored sebe. Ništa više. Apsolutno ništa više. :)
I znaš, ja sam jedna od onih milion i kusur, koje nikom neće otvoriti vrata, jer niko neće ni pokucati...
Od onih idiota, što će sedeti iza njih, i čekati neki Đavo. Umesto da ih jednostavno otvore i izađu napolje. Jer što kaže Balašević, na sreću ćeš pre naleteti nego što ćeš je naći.
Ja sam, idiot.
Super sam.
Hvala što ne postojiš.
I hvala što ne pitaš.
"Daš nekom sebe pa posle neće da te vrati." Amfibolije
Ja sam idiot. Kompletni. Koliko samu sebe umem da upropastim, to niko ne može.
Ja ne razumem, ali Boga mi ne razumem, kako UVEK ali uvek naletim na dečka kog je tamo neka kučka malo više zajebala, pa i kad se skontamo i sve bude super, u apsolutno svakom smislu, on dođe s pričom kako sam ja "divna, ali on nije za vezu" more marš bre više.
I uostalom, što sam ja samu sebe ubedila da meni treba muško u životu, nije mi jasno... Što sam pustila samu sebe da mi raspoloženjem diktira bilo ko osim sebe same? Nije mi jasno, apsolutno mi nije jasno!
Imam utisak da dok sama sa sobom ne naučim da ostanem SAMA, sasvim SAMA, nikad neću ni moći da se sredim. Ni da imam normalnu vezu. Niti bilo šta drugo.
:)
A znaš, sve to umori stvarno...
I iskreno, nisam fizički iscrpljena, koliko mi je psiha otišla u krasni. I to zbog čega? Zbog toga što se jedem, pa jedem, pa se jedem što jedem, pa jedem još više, pa se jedem još više, pa se tako to sve taloži i vrti u krug, i na kraju ja prsnem s mozgom načisto?
I samoj sebi tražim izgovore i opravdanja. Konstantno.
I mislim da sam ih iscrpela sve.
I ne znam dokle ću sama sa sobom ovako.
A imam neku potrebu da se trgnem, da odradim za sebe neke stvari malo, i da pošaljem u tri lepe SVE koji me čine ovoliko hronično nadrndanom i hladnom i nervoznom. :)
I mislim da je trenutak da to uradim.
Počela sam od parfema, malog, u znak početka. I čaja za redukovanje kilaže, kao, nekog. I dijete. Hm. Možda i stignem negde ovaj put. Sama, hvala lepo.
Odlično sam, hvala što ne pitaš.
Hvala što ne postojiš.
Nemoj ni da se pojavljuješ, ako pomišljaš da ćeš i ti da me zajebeš.
Možeš u tri lepe da se nosiš, već sad.
Pa tako.
Somewhere over the rainbow... (:
Negde je neko nekad rekao... svaki kraj nosi nov početak, a svaki početak nov kraj. Znaš, ne treba meni niko da shvatim da smo Ti i ja završili sve za sva vremena. Dve ipo godine, ni tamo ni ovamo... Više si mi trebao, kad si me najmanje želeo. Ja nemam snage da prolazim kroz sve iste faze sa tobom opet. Kroz ono, drugovi smo, mirimo se, zajedno smo, super je dva meseca, svađamo se, krvimo se, mirimo se, ludimo, raskidamo, ne pričamo, drugovi smo, mirimo se i u krug. Zajebi me više s tim. Druga godina, treća, četvrta, pa tri meseca na faksu... eheeeeeej, puna kapa. Nemam snage više. Ni volje.
I danas sam bila u tvom gradu, kod svoje bake. I nije me ni zabolelo. Ništa. Jesu, vraćale su se uspomene... jeste, izmamile su mi osmeh. Ali mi nisi nedostajao. I ne nedostaješ mi. Ne volim te. Volim starog tebe, i volim ono što smo bili. Al' to više nisi, to više nismo i to više ne postoji. I od nečeg što ne postoji, čovek ne može da živi.
Ja sam čovek pre svega. Žena, tj. devojka... meni treba neko ko će sa mnom da obiđe ceo grad peške, jer mu je lepo da provodi vreme sa mnom. Meni treba neko ko će da me nasmeje i ko će da bude tu. Neko ko će da čeka sa mnom bus na minus 10, dok ne uđem u isti i ne odem. Meni ne treba neko ko će da me rasplače svako malo, da me nervira, da me jede... da me kida.
I ne znam da li sam zaljubljena. I ne znam čak ni da li mi se sviđa. Pojavio mi se u životu tek nešto skoro. Sasvim slučajno i blesavo. A opet, nekako, čini mi se da mi vreme s njim leti. I uživam. Malo, za promenu.
I znaš, ako moram da biram između nečeg za šta znam da mi se uvek obilo o glavu, iliti tebe, i nečeg potpuno novog, što me čini srećnom sad, makar i na kratko... budi siguran da tebe neću odabrati nikad više.
Nisi imao drugu šansu... imao si sto drugu. Svaku si na isti način prokockao.
Ti i ja više nemamo o čemu da pričamo.
Čuvaj se.
I to bi bilo to.
"Najbolja stvar koja mi se desila je onaaaaa!"
Volim ove dana kad ustanem, sva onako nešto nasmejana, raspoložena, srećna, zadovoljna.. iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii imam na koga i na šta da mislim. A izašli smo iz zezanja. Nisam htela ništa ni da se desi. A desilo se to da mi se dopao, onako, prilično. :) Da smo tri sata šetali celim Beogradom, pričali, smejali se, začikavali, smrzavali i uživali, bar ja. Desilo se to da me je isto veče pitao da se vidimo opet. Što se nije skoro desilo...i da me je vrlo zainteresovao :D i da sam, sad kao one klinke kojima se neko javi, a one onako pocrvene pa budu hiperaktivne :D.
I prvi put jedva čekam da se vratim u Beograd, da se vidim s njim. :O
A pre sam jedva čekala da dođem kući. I ne znam šta se tačno dešava, ali mi se zaista sviđa. ^_^ i takoooooooooo.
I moji su mi kupili smoki i pivo za sve desetke hahahahhaha i ništa mi draže od toga bilo nije! Ništa bukvalno. I tako.
I sad odoh da ne uđem u kuću ceo dan, i da budem srećna i da uživam i tako.
"Sve je im'o, ništa im'o nije."
Sav se rad i trud isplatio. Sve desetke imam. I pogodi šta... osećam se prazno. I nikako. I sve je... nešto... ne znam ni ja šta je :).
Nedostaje mi. Mislim, ne nedostaje mi. Kreten je. A opet... nedostaje mi samo da bude tu... da legnemo na krevet i da pričamo do četiri ujutru... da se glupiramo... da crtamo, da slušamo muziku... da ne znam. Mrzim samu sebe. Mrzim samu sebe Boga mi mog, što mi nedostaje. Zaklela sam se samoj sebi da U ŽIVOTU više neću progovoriti s njim. Ne znam šta da se desi. A umrla bih na mestu da mu se nešto ne daj Bože desi.
I stvarno mu želim sve najbolje. Samo sam razočarana. I besna. I umorna... :)
I krivo mi je što ne mogu da ga pozovem i da mu se izvrištim sva srećna EEEEEEEEEEEEEEEEEEEJ, IMAM SVE DESETKE JEBOTE!!! SVEEEEEEEEEEE! KOD ONE PROFESORKE KOJA MI JE MOZAK PROBILA IMAM 2 DESETKE, IZ OBA PREDMETA! POKIDALA SAM ISPITE. TATA JE SREĆAN. URADILA SAM I VIDEO ONAJ. SVE!!! DOĐI DA PIJEMO PIVO I DA GLEDAMO FILM.
E. Krivo mi je. Jeste, Boga mi mog. Al' sad da me pozove na telefon, ne bih se javila. Da se pojavi na vratima, ne bih ih otvorila. Da počne da plače, ne bih ga pogledala. Zato što je strvina, zato što me je slagao i zato što nije ispao čovek. I zato što me je povredio užasno.
A On... On je tek svoja pesma :).
Gospodin "Nisam Za Vezu, Ja Sam Vječno Slobodna Duša"... okej. Obožavam ga takvog kakav je, ali kontam da nema svrhe ni to više.
I evo ti, gde sam, šta sam... tu sam. Sama.
Košava me je dokotrljala do stana... gazda mi je popravio srećom sijalicu. I doneo kvarcnu. Pa više ne spavam u hladnjači nego u pokvarenom frižideru recimo. Grlo me grebe. Umor me je savladao. Indeks pun tih nekih desetki mi stoji na stolu... i čeka još samo engleski i vajanje. A meni se ne živi. Dođe mi da bukvalno da prespavam sve ovo.
Šta će mi sve, kad nemam s kim da podelim?
Ne znam što su me vaspitali i napravili tako... al' meni sreća nije sreća ako nemam s kim da se radujem. I nisam srećna.
I muka mi je od svega.
Zato mi i jeste prosek 10.0, zato što me jedino to neko učenje i rad drže tu gde sam. :)
Jer kad ne razmišljam kako sam, ja umem i da budem dobro.
Sad trenutno, nisam.
Al' hvala što ne pitaš. Nije kao da je bitno.
