Somewhere over the rainbow... (:
Negde je neko nekad rekao... svaki kraj nosi nov početak, a svaki početak nov kraj. Znaš, ne treba meni niko da shvatim da smo Ti i ja završili sve za sva vremena. Dve ipo godine, ni tamo ni ovamo... Više si mi trebao, kad si me najmanje želeo. Ja nemam snage da prolazim kroz sve iste faze sa tobom opet. Kroz ono, drugovi smo, mirimo se, zajedno smo, super je dva meseca, svađamo se, krvimo se, mirimo se, ludimo, raskidamo, ne pričamo, drugovi smo, mirimo se i u krug. Zajebi me više s tim. Druga godina, treća, četvrta, pa tri meseca na faksu... eheeeeeej, puna kapa. Nemam snage više. Ni volje.
I danas sam bila u tvom gradu, kod svoje bake. I nije me ni zabolelo. Ništa. Jesu, vraćale su se uspomene... jeste, izmamile su mi osmeh. Ali mi nisi nedostajao. I ne nedostaješ mi. Ne volim te. Volim starog tebe, i volim ono što smo bili. Al' to više nisi, to više nismo i to više ne postoji. I od nečeg što ne postoji, čovek ne može da živi.
Ja sam čovek pre svega. Žena, tj. devojka... meni treba neko ko će sa mnom da obiđe ceo grad peške, jer mu je lepo da provodi vreme sa mnom. Meni treba neko ko će da me nasmeje i ko će da bude tu. Neko ko će da čeka sa mnom bus na minus 10, dok ne uđem u isti i ne odem. Meni ne treba neko ko će da me rasplače svako malo, da me nervira, da me jede... da me kida.
I ne znam da li sam zaljubljena. I ne znam čak ni da li mi se sviđa. Pojavio mi se u životu tek nešto skoro. Sasvim slučajno i blesavo. A opet, nekako, čini mi se da mi vreme s njim leti. I uživam. Malo, za promenu.
I znaš, ako moram da biram između nečeg za šta znam da mi se uvek obilo o glavu, iliti tebe, i nečeg potpuno novog, što me čini srećnom sad, makar i na kratko... budi siguran da tebe neću odabrati nikad više.
Nisi imao drugu šansu... imao si sto drugu. Svaku si na isti način prokockao.
Ti i ja više nemamo o čemu da pričamo.
Čuvaj se.
I to bi bilo to.
