"Ne volim nikog lutko. Takva mi je narav."
Smatram da 14. februar postoji samo da bi se mi, koji nemamo nikog, osećali još jadnije, jer isto tako tvrdim, da ako imaš nekog, taj neko treba da te voli i poštuje i da ti čini da budeš svestan toga i osetiš to SVAKOG DANA, i to ne materijalno, nego u svakom smislu.
Ljigave su mi postale sve patetične komedije, romanse, filmovi bilo čemu slični tome. Prozrem na početku ko će s kim šta, i prekinem. Smori me. A sjebe me psihički.
Ja sam od onih što se svi sa njima druže. ;) Valjda sam zato operisana i od romantike, i od bilo čega sličnog. Ja sam od onih koji su svakog 14. sami. Od onih što ne podnose ni one koji blebeću o tom danu, ni one koji pljuju po onima koji blebeću, i tako u krug.
Ja sam od onih, što izvise svakog 14. pogotovo ako je vikend, i koji ostanu kući, jer svako u društvu ima nekog, a ja budem crna ovca :).
A znaš kako, i za to me baš briga.
Kad vidim njih sretne, stvarno sretne, meni je srce puno.
I nikad mi neće biti jasni ljudi koji dozvole sebi da ih ljubomora truje. Ja te pokušaje ljudskih bića ne smatram ljudima. To nisu ljudi, to su govna.
Ja sam od onih, što kupe sami sebi limenku piva, paklicu cigareta, zavale se u svoju sobu, dignu noge na sto, sviraju gitaru ili pišu dok ruke ne pootpadaju obe. Ja sam od onih što su toliko dugo sami, da sve ređe mogu da zamisle nekog pored sebe. Ja sam od onih, koji ne veruju. Jer nemaju razlog. A nemaju ni u šta. Od onih što ih s vremena na vreme zaboli tako, i stigne... al' su u suštini prestali da se samosažaljevaju. Od onih, što se smeju, i što ih retko ko smatra ozbiljnim. Od onih, što ne šire svoja sranja drugima... jer ih se ne tiču. Od onih što kad pitaju: "Kako si?" stvarno žele da znaju i da ti pomognu ako mogu, makar i slušanjem.... od onih, što nikad ne čuju to pitanje. I ne žele da ga čuju.
Ja sam od onih, bezbroj ali.
Ja sam od onih umornih.
I tužnih. A opet srećnih. Večito kontradiktornih.
Vidiš, kad me je pitao koja je moja romantična fantazija... ja nisam znala šta da kažem. Kontam da je nemam. A onda sam ukapirala... da sam guska, slična milionima guski. Da bih čini mi se, pola života dala, da mi se pojavi na vratima... sad... sutra... kad god bukvalno... da me zagrli i da mi kaže da ne želi da se druži sa mnom, nego da me želi pored sebe. Ništa više. Apsolutno ništa više. :)
I znaš, ja sam jedna od onih milion i kusur, koje nikom neće otvoriti vrata, jer niko neće ni pokucati...
Od onih idiota, što će sedeti iza njih, i čekati neki Đavo. Umesto da ih jednostavno otvore i izađu napolje. Jer što kaže Balašević, na sreću ćeš pre naleteti nego što ćeš je naći.
Ja sam, idiot.
Super sam.
Hvala što ne postojiš.
I hvala što ne pitaš.
