Ja bi' mog'o da mogu.

"S kim si kad si sama? "

"I sve je lepše kad za promenu zagrliš sebe."

Lepo mi je rekao da dok ne dovedem svoje telo u formu, neću moći ni misli. :)
Ne znam što mi je ovoliko dugo trebalo da počnem.

"Među stotinama ljudi fali mi tvoj osmeh ludi."

Ti si ono što ne prolazi. Ne znam kako, kad ni zašto sam te pustila da mi se ovako stručno zariješ u svaku poru... da me boliš i da praviš mazohistu od mene. Ne smeta mi. Nemam potrebu da te menjam, da te forsiram da budeš sa mnom, da se nadam i čemu... a opet, apsolutno živim za momenat kad ću sesti u bus i doći ponovo u tvoj mali grad, da te zagrlim, poljubim i umrem... da se pokupim i vratim nazad u svoj divni veliki prljavi grad.
Nedostaješ mi. Najstrašnije moguće mi nedostaješ. Smem u život da se kladim da nikad nikom ovako falio nisi. Osam meseci ti oko videla nisam. A još uvek te slutim i tražim u masi. Premrem u tramvaju svaki put kad mi se učini neko ko ti liči bar malo. A opet, niko kao ti.
Pišem. Slikam. Ćutim. Sviram. Čekam. Nesposobna za bilo šta.
Ne umem da te ne volim. Ne umem da te ne volim ovako i ovoliko. I svaki dan pronađem razlog više za takvo što. Ne znam kako i ne znam zašto.
Volim te toliko, da o tebi ne moram da govorim a pričam na glas očima, tako da me oni koji me poznaju do gole kože zagrle i kažu, da će sve to biti okej. A znam da neće. Tako... da ih čujem kako gutaju knedlu, kako mi pomažu da skupim poslednji dinar i dođem. Tako... da postoji samo jedna pesma koju kad čujem, srce počne da tutnji milion u sekundi, krv počne da mi vri, i opet je septembar, i opet je park, i opet je na klupi urezano "voli te zvrk".
Volim te tako, da sam nesposobna da se probudim i da ne pomislim na tebe. Tako da sam okrenula leđa i otišla od nekog s kim sam bila dve ipo godine, posle cela tri dana s tobom.
Volim te. Tako neobjašnjivo, nenormalno, nelogično, nepojmljivo. Celim bićem.
Toliko, da mi je koža tesna... kad mi nedostaješ kao noćas.
Nemam suza.
Srećna sam što postojiš. Što te znam. I što si srećan sam.
NIšta mi ne treba. Ništa ne tražim. I ništa ne očekujem.
Toliko te volim.
A katkad mi se čini da nikad neće svanuti.

"I wanna scream till the words dry out."

Za mesec dana tačno, biće opet šugav dan. Svi će nešto biti nasmejani oko mene, a ja ću se isto tako smeškati i biti "srećna"... pevaće mi "Danas nam je divan dan" i praviće mi palačinke, ili mafine, šta mi se bude jelo. Mama. :)
A ti opet nećeš biti tu. Niko neće biti tu.
Ne znam da li postoji osoba koja više mrzi svoje rođendane od mene. Svake godine se rasplačem kao kreten. Svake godine mi neko ko mi ludački znači, negde daleko. Svake godine koliko god ljudi da je tu, ja se osećam samo, i mrtvo, i prazno.
Neću ništa da pravim... apsolutno. Odneću kafu, čokoladu i sok na faks, mojima u atelje. I kraj.
Ne želim ništa, i neću ništa... ne treba mi. Dušu bih dala samo da mogu da te zagrlim taj dan. Taj jedan jedini dan... al' šta ti znaš o tome? Ništa. Naravno. :)
Od kako se deka razboleo opet, nakupilo se u meni gorčine i suza za narednih ne znam koliko...
svi ti datumi samo me podseti da vreme ide, da moji stare svaki dan, da se sve menja... da sam ja sve starija i starija... da mi život proleće nenormalnom brzinom. Da njega nema već četiri godine... da me pozove i da mi čestita rođendan. Da nikad više i neće. Da sam zaboravila kako mu zvuči glas... i boli me. Čini mi se, da nisi ni svestan koliko. Zapravo, i nisi.

Svi mi ovi dani dođu kao mučenje. Ustanem, kao da limun progutam ceo, nasmejem se i nateram sebe da ne prenosim drugima svoje negativno raspoloženje. :)
Da budem jaka i pričam, ma biće on dobro... kad pričam sa bakom... :)
Da kao neki đavo radim na fakultetu. :)
Nemam ja živaca za ovo... više.

Onda padne noć... ugasim svetla u sobi... uzmem gitaru i sviram do dva ujutru. A suza suzu stiže. I raspadnem se.

I reci mi, što da slavim rođendan? Što da slavim još jednu protraćenu godinu u životu? Šta imam da slavim koji Đavo...

"I sav sam k'o ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeriš."

Ne znam za tebe, ali mene ovo vreme ubi do te mere, da to više nije normalno. Smrvi me, mene ovoliku. Dok pucneš prstima. Guši me rutina, svakodnevnica... ustaneš, i vrtiš jedan isti dan u krug non stop. Subotu sam razbila time što sam pokupila boje, otišla na obalu ispod Kalemegdana, stavila sluške i slikala ceo dan... Ceo život gledam šta će ko da misli, i nabijam sebi komplekse bezveze... ukapirala sam da je jedini način da se izborim sa tim zapravo taj da se suočim sa svojom nesigurnošću i posramljenošću od ne znam ni ja čega. Stavila sluške, isključila svet, sela i slikala ceo dan. Neko je zastao, neko je gledao, neko se smejao, neko je prošao da me nije ni primetio... nije bilo bitno. :)
Nedostaješ mi. Onako, najstrašnije moguće. Onako, da me najobičnije sitnice podsete na tebe... da bih, čini mi se, dala ceo život unapred samo da mogu sad ovog momenta da sednem u bus, da dođem i da te zagrlim. Ništa više. Nisam ni znala koliko te volim. Možda sam nagađala, i slutila... nisam se usudila da priznam samoj sebi. Možda sam zapravo samoj sebi sabotirala sve što sam i počela u životu, a da to nešto nisi ti.
Shvatila sam da neću da budem ni sa kim. Da ne želim nikog. I da sam svesna da sa tobom nikad neću biti jer nisi tip za vezu, ili za bilo šta. Isto tako sam svesna da ne želim da te menjam, jer to onda ne bi bio ti. Ti kog volim. A sve to mi, više nego kristalno jasno pokazuje, koliko te nenormalno volim i koliko mi je bitno da budeš srećan.
Ja sam se na ovo navikla. Više se i ne bunim.
Malo mi je katkad tužno kad vidim sve te zagrljene i srećne ljude oko sebe... ali... sve više bežim od zagrljaja i reči i svega što ima veze sa ljudima, ljubavlju i nežnošću. Ne mogu. Imam utisak da ne bih podnela da još jednom vidim nekog kako mi odlazi... ili sam put, na koji bih pre ili kasnije krenula sama.
Svesna sam da je pogrešno, ali jednostavno, lakše mi je da se zatvorim. Da ne znam ni za koga. I da niko ne zna za mene. Da živim kroz sve te neke skice, sličice, pesme, reči koje nikad niko neće pročitati... ne zato što ne vrede, nego zato što nema svrhe. Ne želim. Ništa ne želim. I ništa neću.
Hvatam sebe kako se budim pored nekih ljudi, i kako se hvatam za slamku svaki put kad je naslutim, a kamoli kad je vidim. A to nisam ja.
Plaši me koliko ne umem da budem sama. I koliko me mrvi i boli sve. Koliko sam nikakva, slaba, i povređena. A neću to. Plaši me koliko sam neke ljude pustila blizu i onda se ponovo razočarala... Plaši me koliko više nisam u stanju da osetim bilo šta, kad mi se približi, kad sedi pored mene i priča mi da me voli. Gde nestane ljubav?
Gde nestane sve što smo on i ja imali dve ipo godine? Gde nestane to sve preko noći? Kako prođe? Koliko mora neko da me povredi da prestanem da osećam bilo šta prema njemu? Hoćeš li i ti tako da prođeš? Jesam li te ja tako prošla? Voliš li me?
Jesam li ja uopšte neko koga bilo ko na ovom svetu može da voli?
Svaka porodica ima neku tetku koja nema nikog... Ja je imam. A bojim se da će jednog dana i moja familija da je ima. Mene.
Sve manje verujem da za svakog postoji neko. Najiskrenije. Možda je blesavo da pričam o tome, ali zaista tako mislim.
Šta ako jednostavno za mene ne postoji taj neko? :)
Šta ako ni ti nisi taj neko?

Večeras sam izašla, na kišu, da prošetam, da se smirim. I završila sam u tramvaju. Ne znam što. Toliko se suza nakupilo u meni, da ne mogu čak ni da ih izbacim iz sebe. Mrtva sam. A hodam. Ništa mi teže nije. Dok sam se vraćala kući, proletelo mi je samo... šta u ovom trenutku radi osoba, koja bi možda nekad i bila u stanju da me voli? Šta radi otac moje dece? Ako uopšte budem imala decu ikad...? Postoji li? Luta li besciljno nekim gradom koji nije njegov, isto kao ja?

Ko sam ja? Zbir svih svoj zabluda i promašaja? Ko? Neko ko je nasmejan al' nema snage više ni za to? Ko si ti kad me ne prolaziš?
Ko je on kad je prošao tako?
Šta je sve ovo? Zašto je svaki dan jebeno isti? Zašto se osećam ovoliko mrtvo i prazno? Zašto nemam snage više ni za šta? Zašto ja sa dvadeset godina, sve više imam potrebu da samo nestanem odavde...? Zašto imam utisak da da sutra umrem, niko osim moje majke to ne bi ni primetio jer bi svi bili zauzeti nečim drugim :)?

Ne kudim. Drago mi je. Kad vidim ljude koje volim srećne, meni je srce puno. Bar nešto nek' je kako treba. I znam da je sebično, al' čak me više i ne grize savest, koliko sam prazna... kad pomislim, hoću l' kad doć' na red i ja za to malo sreće, ljubavi i pažnje?
Sve nešto sumnjam.

Nema 'leba.

Raspadam se.
Hvala što ne pitaš.